Пад америчке моћи је једна од пионирских књига о будућности света након силаска САД са трона једине суперсиле.
У својој књизи Амерички ризик (2003) Серђо Романо је тврдио да су у новој фази међународне политике, започетој атентатима од 11. септембра, Сједињене Државе, једина суперсила на свету, поступале арогантно. Између осталог и због тога што је Европа била одсутна или безначајна. Нешто више од десет година касније, у једном контексту трајне фибрилације, заоштрене продуженом економском кризом насталом 2007/2008, основно питање је неизмењено: шта кани Европа са собом?
Ако опадање САД као светске империје изгледа очигледно, није онда јасан начин на који ће Американци умети да прођу кроз ову фазу своје историје. Империјално стање и статус су дроге од којих дезинтоксикација није лака. Парабола америчког опадања биће мање рискантна што је више буду пратили разумни избори Кине, Русије, Бразила, Ирана и осталих земаља. Међутим, највећу одговорност ће сносити Европска заједница која не може да следи Америку у ономе што је остало од њене империјалне политике, и било би јој корисније уколико би што пре постала једна мултиполарна стварност, нека врста континенталне Швајцарске.
Што се тиче Американаца који још увек верују у империјалну вокацију своје земље, подељена Европа најбољи је њихов савезник. А европско јединство ће се остварити само упркос Америци: да би загарантовало Европи улогу у једном свету у којем се америчким опадањем створио простор који би био попуњен ваневропским силама.
„Ратови недобијени, као они у Авганистану и Ираку, за једну империјалну силу су изгубљени ратови. Криза америчке империје почела је у Кабулу и у Багдаду, али постаје још приметнија када најстарији и оданији савезници Сједињених Држава дају знаке неугодности и почну да праве политичке изборе који предвиђају као извесно опадање америчке моћи.“
Ова књига говори о последњим фазама успона и првим фазама опадања САД, до наших дана.