Портрет једног краља: Kраљ Милан Обреновић IV (1854 – 1901)

Портрет једног краља,

Милана Обреновића оспоравали су и кудили и савременици и историчари: због развода брака с краљицом Наталијом (1888), због „неурастеничних напада“, и „чудних непредвидивих“ владарских потеза, због тога што је наводно владар „коме се тачно не зна ни имена ни порекла“, због тога што је „укидао и газио уставе по сто пута „, због љубавница и распусног, трошкаџијског живота („коцкар као и његов отац“), због рата са Бугарима (1885), због „политичког рата“ с радикалима, због окретања спољне политике од Русије према Аустроугарској (1878), због Тајне конвенције са Аустроугарском (наводно је обећао „да ће поклонити Србију Аустрији, а себи куршум у чело“) 1881. године и још због много чега, али-занимљиво-нико до данас није оспорио велике и стварне резултате његове владавине.

Наше војсковође у балканским (1912-1913) и Првом светском рату (1914-1918) нису криле чињеницу да је творац такве, славне и победничке српске војске био краљ Милан, а чак се и један елитни пук Дринске дивизије звао по њему. Још једна особеност заслужила је похвалу и савременика и историчара-да је био леп човек, а по некима и да је наш најлепши нововековни владар. Био је „стасит, лепих и правилних црта лица“ и ватрених очију („очи своје мајке кокете“)