Срби у Угарској 1790–1918 – Василије Крестић

Дело Василија Ђ. Крестића Срби у Угарској: 1790–1918  је резултат вишедеценијског рада аутора на овој теми. У књизи је читаоцима представљен период историје Срба у Угарској од Темишварског сабора 1790. до краја Првог светског рата и присаједињења Војводине Србији 1918. у виду једне свеобухватне аналитичко-синтетичке студије.

Књигом су обухваћена сва значајнија национална, политичка, верска, друштвена, државноправна и идеолошка питања. Приказана је борба Срба за очување своје националне и верске посебности и тежња за признањем политичке индивидуалности.

Збивања, која се тичу Срба из Угарске, аутор није посматрао и оцењивао с локалног, него ширег политичког и географског становишта. Захваљујући таквом начину посматрања и оцењивања догађаја ова историја Срба у Угарској има сасвим нове досад непознате димензије.

За писање ове књиге аутор је искористио огромну релевантну литературу на српском, немачком и мађарском језику, као и обиље новог, досад непознатог и некоришћеног архивског материјала из домаћих и страних архива.

Књига је публикована на 534 странице, у тврдом повезу и илустрована портретима значајнијих личности, гравирама већих градова, заглављима важнијих српских новина, саборским скуповима, познатијим биткама из времена револуције 1848–1849. године, и географским картама.

Мира Радојевић о књизи Срби у Угарској 1790–1918.

Књига професора Крестића важан је догађај у савременој српској историографији. Њена ће појава, верујмо, подстаћи настанак других великих историографских синтеза које нам недостају. Већ данас, она је дело из кога можемо много научити о сопственој прошлости, суочавајући се са сазнањем да смо често били њени лоши ученици.

Генерацијама историчара које тек долазе она је уједно и користан путоказ за учење историјског метода и разумевање одговорности коју преузимамо пред прошлошћу, садашњим тренутком и будућношћу сваки пут када своје историографске радове предајемо читаоцима. Напокон, остаје нам и нада да ће књигу о Србима у Угарској од 1790. до 1918. године прочитати што већи број читалаца, међу којима и они чије су одговорности веће од историчаревих.

Аутор о књизи

„Током читавог 19. века, а нарочито од избијања револуције 1848. до краја рата 1918, Срби су се жестоко и доста успешно бранили од мађаризације, која је имала за циљ да од национално хетерогене Угарске створе велику и етнички чисту Мађарску, која би се протезала од Карпата до Јадрана. Читава историја Срба у Угарској, поготово она од склапања Аустроугарске нагодбе 1867. године и завођења дуализма, своди се на борбу за очување српске националне посебности путем територијалне или што шире народно-црквене аутономије.

* Како су српско-српски односи утицали на очување идентитета наших сународника у Угарској?

– Национална свест Срба била је тада на много вишем нивоу него данас. Тадашњи политичари из Београда и из Новог Сада имали су много развијеније национално, патриотско и државотворно осећање од данашњих. Било је у појединим историјским тренуцима неспоразума и неразумевања, па и озбиљнијих неслагања, али у критичним тренуцима они су се узајамно помагали.

У револуцији 1849. године Срби у Угарској су се нашли у незавидној ситуацији, без довољно војника и оружја, па је из Србије дошло око 10.000 добровољаца под вођством војводе Стевана Книћанина, који је тада рекао: “Браћо, само Сава и Дунав нас деле.” (Из интервјуа Новостима)