Стефан Првовенчани – Сабрана дела

Књига Стефан Првовенчани: Сабрана дела објављена је двојезично, на српско-словенском и савременом српском језику. Предговор, превод дела и коментаре написала је Љиљана Јухас-Георгијевска, а издање на српско-словенском приредио је Томислав Јовановић. Међу корицама се нашло пет дела првог немањићког краља: „Хиландарска повеља“, „Житије светог Симеона“, „Повеља о пријатељству и трговини са Дубровником“, „Жички натписи“ и „Повеља манастира Свете Богородице на Мљету“.

Прави драгуљ за сваку личну библиотеку.

Стефан Првовенчани као писац и владар

Стефан Немањић, српски велики жупан од 1196. до 1217. и краљ од 1217. до 1227, први по реду, па стога и назван Првовенчани, представља, истиче Љиљана Јухас-Георгијевска, једно од најзначајнијих имена у српској књижевности средњег века. Заједно са својим оцем, великим жупаном Стефаном Немањом (умро 1199), и братом Савом (умро 1235), припада првој познатој генерацији писаца.

„Житије светог Симеона“ продубљује представе о Стефану Немањи и његовом времену. Са два своја дела, „Хиландарском повељом“ и „Житијем светог Симеона“, Стефан се надовезао на постојећу литературу. Први његов текст умногоме понавља идеје и садржаје Немањине повеље издате Хиландару, али је, треба истаћи, обогаћен аутобиографским детаљима, поетском сублимацијом виђења Свете горе и допуном мотивацијског система.

Карактеристично је да највећи број Стефанових дела (пет) јесу текстови правног карактера, по чему је близак своме оцу, састављачу „Оснивачке хиландарске повеље“ и брату Сави, аутору три типика и зборника црквених и грађанских законика (Крмчија“).

Ти правни списи су, по редоследу појављивања: „Хиландарска повеља“ (између 1200. и 1202.), „Повеља о пријатељству и трговини са Дубровником“ (око 1215), две повеље манастиру Жичи (оснивачка, састављена 1219. и друга, која се делимично ослања на прву, из периода 1224- 1227) и „Повеља манастиру Св. Богородице на Мљету“ (око 1220).

Како су сачувани рукописи

Дела Стефана Првовенчаног, каже Томислав Јовановић, сачувана су на неколико места: у Хиландару, Дубровнику, Паризу и Жичи. Њихова различита судбина утицала је и на степен очуваности. У аутографу је сачувано једно дело, „Хиландарска повеља“, остала четири дела позанта су само у преписима.

Најугроженији су „Жички натписи“, чија је зидна површина претрпела извесне промене које су оставиле неповољне трагове на сам текст. Прилична је разлика, наглашава Јовановић, између стања „Жичких натписа“ крајем прошлог века и сада. (Извор: Политика, аутор Зоран Радисављевић)