Несвети а свети, стил писања архимандрита Тихона: једноставо, непосредно приповедање онога што је он као сведок и учесник догађаја уочио и доживео. Зато Тихон у поднаслову своје књиге, која је у основи роман, ставља појам – приче. Он тиме јасно разграничава приповетку од некњижевног наратива, не желећи никако да га људи схвате као књижевника. Тај отклон је поучан. Кад се прочита овај обимни текст, преко 400 страна, намеће се саобразност речи и личности која их изговара, то јест, у овом случају – пише. То јединство би требало да буде врхунски узор сваком књижевнику. Понеко од таквих некако се пробије до читалаца, али терор поспољених људи све успешније ућуткује гласове искрености, ума и доброте.