Моралистички фрагменти – Мило Ломпар

Моралистички фрагменти су књига којом је Мило Ломпар, још 2007. године, искорачио из ужих оквира струке и огласио се поводом ширих друштвено-културних питања. Фрагменти су одмах наишли на негативан одјек у редовима другосрбијанаца. Међу првима, негативно ју је вредновао Иван Чоловић на сајту „Пешчаник“, а потом и многи други. Међутим, вредност књиге заправо је само расла. Већ после две године, 2009. објављено је друго издање, које је такође врло брзо распродато.

Један део идеја и запажања, којима се руководио у овој књизи, Ломпар је пресудно развио у чувеном Духу самопорицања, чије прво издање се појавило 2011. године. Због изванредног одјека који је књига имала тада, а има га и скоро десет година касније, Моралистички фрагменти су остали некако у сенци. Неоправдано, у сваком случају.

Јер, тематски опсег ове књиге шири је од Духа самопорицања. За разлику од њега, овде су обухваћене и теме које нису везане само за локалну, српску ситуацију. Аутор обухвата и неке фигуре из светске историје и књижевности, креће се и кроз позориште, ликовне уметности, филозофију, а поједини фрагманети су и чисто књижевни – написани и компоновани као приповедни есеји.

Садржај књиге Моралистички фрагменти погледајте ОВДЕ.

Слободан Антонић о књизи Моралистички фрагменти

Ломпар унапред вели да за њега моралиста није исто што и морализатор. Морализатор све гледа са становишта апсолутног морала и „пројектује морал у ствари у којима морална питања нису од одлучујуће важности“ (14). Насупрот њему стоји моралиста са знатно мањом амбицијом. Он нема изграђен систем, па ни систем моралног апсолутизма. Он све посматра са становишта људскости, односно једног скупа (агрегата) основних вредности. Моралиста је одустао од амбиције да систему лажи противстави систем истине, он зна да је данас „зло постало нешто измичуће и флуидно, дејствено и свеобухватно“ (25).

И пошто зло више није само у систему, пошто је лаж ушла у сваку пору живота, онда дискурзивно супротстављање лажи мора бити несистемско, разгранато, герилско, фрагментарно, онда насупрот свакодневној лажи мора стати свакодневно моралисање, свакодневни отпор, есејистика свакодневља Сократа и Протагоре, Монтења и Паскала (11). Зато Ломпар, као главно оруђе у супротстављању злу, бира моралистички есеј, свесно се настављајући на читаву једну традицију хуманистичке рефлексије свакодневља и преузимајући „искуство субверзивности“ (15) – од Сократа, до Николе Милошевића (коме и посвећује ову књигу).

Ломпар нас подсећа да прошлост живи и да су наше данашње трауме често само обрасци који се понављају из прошлости. Рецимо, непрестана прича о српској кривици није нова. Постојала је својевремено, набраја Ломпар (159-160), мителеуропска прича о одговорности Срба за избијање Првог светског рата, затим коминтерновска прича о Србима као хегемонима и експлоататорима свих осталих народа у версајској Југославији, па титоистичка прича о српском национализму који је најопаснији зато што су Срби најбројнији…

Титоизам и лажна субверзивност

Такође, подсећа Ломпар, постојање „лажне субверзивности“ није ништа ново. И раније су постојали хероји конформистичке субверзивности, који су храбро нападали српски национализам, а бедно се улагивали актуелним носиоцима власти. Ломпар наводи пример Радомира Константиновића, духовног оца Друге Србије. Он је готово целу српску интелигенцију, од Светога Саве до Милана Ракића, прогласио само различитим степенима у развоју „српског нацизма“ (Философија паланке). Али је зато певао најбедније оде Јосипу Брозу, његовом „генијалном систему мисли“, поредивши га са Де Брољијем, Планком, Стравинским и Пикасом (Ломпар, 138). Цео приказ погледајте ОВДЕ).