Мило Ломпар – Дух самопорицања

РЕКЛИ СУ О „ДУХУ САМОПОРИЦАЊА“

Коста Чавошки:

 „Дух Самопорицања“ је камен међаш у српској култури и културној политици током последњих скоро седамдесет година. Мило Ломпар је први који је од затечених фрагмената изградио једно целовито, кохерентно, добро образложено и изнад свега убедљиво српско становиште.

Мило Ломпар показује да је титоистичко, а у бити прохрватско југословенство и даље присутно у свести /…/ многих данашњих српских главара. У духу такве политике, све што је српско требало би свести на србијанско, да би све оно што није србијанско, као Његош, Андрић и Селимовић – престало да буде српско.

На исти начин би требало затрти и све трагове српског државноправног и културног постојања у Македонији, Црној Гори, Босни и Херцеговини и Хрватској, затим подржавити Војводину и отворити питање Рашке, да би се оно што је српско свело на србијанско, а Србија на прекумановску Србију.

 

Владимир Димитријевић:

Ово је, на првом месту, књига озбиљних аргумената у расправи са људима који су своје животе и каријере градили на србофобији маскираној у космополитизам. Истовремено, то је књига о улози и задатку интелектуалаца у оваквом времену; дошла је у правом тренутку, када се, као заједница, налазимо пред нестанком и гашењем, коме су, између осталих, допринели и интелектуалци, отуђени од битијних извора људскости и стваљени у службу Прокруста идеологије.

 Бранко Драгаш:

Она је прекретница. Она је последња одбрана пред потпуном националном капитулацијом. Она подвлачи црту и зауставља наше катастрофално нестајање. Читав један век чекамо да се на српском културном небу појави баш оваква књига.

Зоран Аврамовић:

Дух самопорицања, дух којим се национални културни идентитет одбацује и усмерава у нови самонегирајући, усидрен је у идеологији југословенства и титоистичком комунизму. Био је то, у крајњој линији, дух потчињавања, а не слободе.

Милан Брдар:

Држава није саморазумљива, као што је за данашње клинце саморазумљиво да млеко расте у самопослузи. И као што се понаша део наше интелигенције. Некима од нас осећање академске части и професионалног достојанства не дозвољава да у томе учествујемо. Паметном је једном доста.

Драган Хамовић:

Нагласио бих једну тему која ме је окупирала, а дотакнута је и у неким ранијим иступима Мила Ломпара, као и у завршном, програмском делу књиге „Дух самопорицања“, којим се засвођује та велика анализа. То је виђење о недовољном или непостојећем српском искуству пасивног отпора. Када је реч о модерном српском друштву, сасвим је известан такав изостанак.

Радовоје Микић:

Он у својој књизи заступа уверење да је свака политика само спољашњи и „највидљивији моменат културе“, оног дубљег, унутарњег механизма из којег се рађа политика.

Бојан Јовановић:

Дух самопорицања је нешто што обележава наше трајање у последњем веку. Аутор ове књиге показује на којим претпоставкама је настао, коју улогу је имао, зашто он још увек постоји у нашој култури и који коначни ефекат има у нашој стварности.

Боривој Рашуо:

Пред нама се налази једна од оних књига које слободно можемо сврстати у остварења која ће бити датум у српској култури. То је због њеног садржаја и онога што у њој аутор заступа, а и по томе шта се њоме оспорава, доводи у питање а неретко и обесмишљава. Основна позиција ове аргументовне расправе јесте довести у питање праву лавину некритичких напада на српски народ, његов језик, његову културу који оркестрирано и веома организовано стижу са свих страна, а нарочито од представника назови Срба.

Јован Попов:

Књига која никог не може да остави равнодушним, књига „ за“ или „против“. Опасно је преузети на себе одговорност и писати тако, али је са друге стране часно изјаснити се о најбитнијим, горућим питањима, па ће јавност проценити. Коме се то допада – допада се, коме не – не, али писац је своје рекао. То је оно што је проф. Ломпар учинио.