Глас који пева у вртовима – Иван В. Лалић

Лалић је ушао у српску књижевност средином педесетих година. Тада су многи књижевно-идеолошки сукоби већ били на измаку. Због тога није ни морао, а није ни желео да учествује у, за то време, карактеристичним споровима између тзв. традиционалиста и модерниста. Избегавајући једнострана опредељења, усредсредио на најбитнија питања поезије. На бирање сопствених претходника и лирски дијалог са традицијом и културом. Снажно ослоњен на искуства модерне европске поезије, он је све време своје певање везивао за језик и наслеђе свога народа. Песник у чијем су делу пропевали сви слојеви наше културе. Изузетан познавалац светске поезије и културе (један је од наших најбољих преводилаца немачких, француских, енглеских и америчких песника. Лалић је био предодређен да буде песничка жижа у којој се укршта национално и европско наслеђе. Сматрајући подражавање европске поезије духом провинцијализма, он ће у једном разговору рећи: „Ко не повуче поуке из Лазе Костића или Војислава Илића, узалуд ће их тражити код Малармеа и Хелдерлина.“

Избор дела Глас који пева у вртовима доноси сву његову величину. Показује раскош форми и открива све вредности које исијавају из поетског језгра српског језика и сржи различитих култура, од националне до византијске и медитеранске.