Лоша бесконачност – Слободан Антонић

Лоша бесконачност: прилози социологији српског друштва једна је од оних књига чија релевантност са годинама само расте. Објављена 2012, готово одмах је наишла на оспоравање као прва социолошка студија у Србији која је отворено заступала прекид евроинтеграција. Поједини текстови у њој, објављени у научним зборницима, нападани су од уредника тих зборника, док уредник књиге, Јовица Тркуља, истиче да је имао проблема да је објави у Службеном гласнику. Но, то само потврђује колико је важна.

О чему је Лоша бесконачност?

„Књига се састоји од шест поглавља: 1. Постоји ли у Србији транснационална капиталистичка класа (ТНКК); 2. Компрадорска и национална буржоазија: класна структура у Србији;3. Светскосистемски аспекти кризе и Србија; 4. Транснационалне структуре и српско образовање; 5. Српска транзиција и истакнуте личности; 6. Евроскептицизам у Србији.

Период током којег су ових шест студија писане, од 2008. до 2012. године, јесте период кризе светског неолибералног капитализма. Две деценије пре него што ће избити светска финансијска криза, након рушења Берлинског зида почео је талас убрзане глобализације, економског успона земаља центра светског капиталистичког система и један од најзначајнијих процеса 20. века – процес комплетне трансформације бивших социјалистичких земаља по неолибералном моделу реформи. Исходи процеса транзиције бивших социјалистичких земаља тада су могли само да се наслућују и претпостављају. Но, данас двадесет и три године након пада Берлинског зида ми се више не крећемо у оквиру претпоставки, него у оквиру искуствених чињеница које говоре о стању у којем се налазе земље које су прошле кроз процесе транзиције.

Са друге стране, данас у време кризе неолибералног капитализма, земље центра светског капиталистичког система, некада узори неразвијеним земљама и земљама у развоју, постале позорнице све учесталијих и масовнијих протеста кроз које се артикулише она стварност коју су представници глобалног капитала и неолибералне интелигенције чинили невидљивом, непостојећом. У књизи која има такав наслов који као да скоро у целости артикулише не само ауторов доживљај стварности, него и наш заједнички, и то не само у Србији, него и у читавом низу земаља, посебно земаља југоисточне Европе, Слободан Антонић се не бави социјалним и политичким потресима који имају транснационалну димензију, односно потресима који се дешавају широм Европе и САД. Његова књига: Лоша бескначност – прилози социологији српског друштва посвећена је Србији.

Да ли је модернизација неуспешна?

У уводу књиге аутор каже: „Овај нараштај био је уверен да је петооктобарском „срећном револуцијом“ коначно пронашао кључ за улазак у „златни дворац“ светске историје. Али, није прошло ни десетлеће, а већ се видело да се, без обзира на сву нашу хитњу, граница само померила, те да је она испред нас, једнако чврста и несавладива као што је била и током протекла два века“ (Антонић, 2012: 9). Модернизација Србије, односно бекство од вишевековног периферијског статуса, интеграција у средиште светског капиталистичког система био је циљ који су постављале све владе после пада Слободана Милошевића. Исти циљ постављан је више пута у политичкој историји Србије, али он никада није остварен.

Због тога саму модернизацију Србије Слободан Антонић одређује користећи термин „лоша бесконачност“ преузет из Хегелове филозофије. „То рђаво бесконачно јесте неуспешно превазилажење неке датости, тако да се она заправо само поново производи.“ (Антонић, 2012: 9). Хегелов термин „лоша бесконачност“ налази се у наслову књиге, и тај снажан наслов артикулише ауторово поимање стварности сопствене земље у којој се кроз дужи временски период перпетуира исти скуп феномена као што су одсуство суверености, аутономне државне политике, социјалне стабилности, демократије, поштовања социјалних и политичких права, док се сви покушаји мењања овакве стварности у досадашњој историји на крају показују као неуспешни“ (Лорна Штрбац, НСПМ)