Моћ и послушност – Слободан Антонић

„Моћ је способност постизања послушности. Када се пита зашто неки човек има моћ, ми се питамо зашто га људи слушају. Моћ и послушност су две стране исте појаве. Ту појаву истражује ова књига.“ – Тако на почетку пише аутор, један од најприсутнијих коментатора и критичара нашег доба, професор социологије на Филозофском факултету у Београду. Антонић је научник највишег реда, који тумачи наше време и друштво – поуздано и популарно, с многим ослонцима на теоријску мисао и стручну литературу.

Приказ књиге Моћ и послушност

Књига Моћ и послушност се састоји од Увода и осам поглавља. У истраживању социолошки значајних питања у вези феномена моћи, аутор пролази кроз историју теоријских приступа моћи који се налазе у филозофији и социологији, од софиста па све до Мишела Фукоа. Он нас упознаје са различитим схватањима моћи Платона, Аристотела, Томе Аквинског, Томаса Хобса, Николо Макијавелиа, Џона Лока, Фридриха Лајбника, Дејвида Хјума, Фридриха Хегела, Имануела Канта, Ј. Г. Фихтеа, Ф. Б. Ј. Шелинга, Артура Шопенхауера, Фридриха Ничеа, Карла Маркса, Макса Вебера, Г. Зимела, Талкота Парсонса, Хане Арент, Дениса Вронга, Николе Рота, Стивена Лјукса, Војина Милића, Љубомира Тадића. Михајла Поповића, Зорана Видаковића, Мирослава Печујлића, Љубише Митровића, Мишела Фукоа и Мајкла Мана.

Комбинацијом историјског и херменеутичког приступа, аутор одговара на питања као што су: Шта је моћ?; Ко су моћни људи?; Који су корени моћи?; Како се моћ манифестује?; Да ли је моћ увек рђава или постоји и добра моћ?; Која је разлика моћи и насиља?; Која је разлика моћи и власти?

Ауторово одређење моћи као добровољне послушности која искључује насиље, теоријски је најсродније одређењу моћи Платона, Талкота Парсонса и Хане Арент. Но, о његовом схватању моћи у савременом друштву, делимично говори чињеница да књигу аутор почиње Кенетијевим сликовитим приказивањем феномена моћи, док је завршава анализом приступа тоталних мислиоца моћи – Мишела Фукоа и Мајкла Мана. По Кенетију моћ вреба, дроби, застрашује, ломи, а за Фукоа она је свеприсутна у свим порама друштва, невидљива је, аморфна, тотална, те из таквог схватања имплицитно проистиче претпоставка да једино што преостаје људима јесте покорност моћи и прилагођавање констелацији која ствара моћ онакву каква она јесте. (Лорна Штрбац, НСПМ)