Шта су Упоришта?
У предговору књизи Упоришта Милош Ковић пише:
„Потребно је да обновимо своја колективна сећања, праотачку веру и завете, оно за шта Пјер Нора каже да је, бар у Француској, поодавно нестало. Вера и емоције подстичу на акцију; у процени стварности и деловању потребан је реализам. Спознаја сопствених слабости почетак је сваке победе. Ту су задаци академске, сумњичаве, „критичке историографије“.
Ту своје место мора да пронађе и српска дипломатија. Историја и у томе може да пружи поуке. Српска дипломатија је, од Карађорђа и Милоша, преко Илије Гарашанина, Јована Ристића, до Милована Миловановића и Николе Пашића, стекла одређена искуства и прикупила нека знања. Не живимо, наравно, у 19. веку, али реализам у процени интереса великих сила и сопствених снага остаје трајно актуелна политичка вештина.
Срби тога доба умели су да воде реалистичну спољну политику и да изаберу савезнике. Умели су да уобличе свој, српски културни образац, да изграде демократски политички поредак, јаку државу и оружане снаге, виталну економију, да улажу у школство и науку. Умели су да одбране своју земљу и свој национални суверенитет. Двадесети век донео им је и искуства солидарности, социјалног старања и заштите мањина. Ми смо њихови потомци; нема разлога да сумњамо да можемо да поновимо и надмашимо њихове подвиге.“
Данило Баста о књизи
„Бити српски историчар, то за Милоша Ковића не значи само упирати поглед ка прошлости српског народа. За њега тај атрибут неизоставно подразумева и поглед на садашњост тог народа, суочавање с његовим данашњим стањем које обележавају дубока и свеобухватна криза, дезоријентација, истрошеност, клонулост, безнадежност…“