Као писац озбиљног дара, Дангић се представио књигом „Наше тамновање“ (1938), за коју је добио награду Српске краљевске академије из Задужбине Павла и Радојке Вуковић. Иста награда припала му је и за књигу „Глад и тамнице“ (1940), која представља наставак претходне, а описује тамновање своје и својих другова у Тузли и Бањалуци.
„Наше тамновање“ Владимир Ћоровић је оценио као „књигу писану с пуно топлине у којој се осећа високо благородство душе“. Закључујући како се „у нашој књижевности одавно није појавила књига после чије лектире човек осећа потребу да постане бољи“. Највише похвала изрекао је Милан Ћурчин.
Напомињући да ово, срећом, није литература на коју смо се научили, и како се она данас код нас упражњава, записао: „Колико је ту правији и непосреднији пут одабрао друг Васе Чубриловића из тузланске гимназије, Јездимир Дангић. Објављујући свој дневник из светског рата, доживљену историју и непатворену слику живота, с једнаком љубављу за браћу свих вера и с пуна срца и осећања за све саучеснике у догађајима, чак и за тамничаре“.
Ћурчин је закључио да и прва и друга књига нису само аутентична драгоцена грађа за историју наше скорашње прошлости, „него је у исти мах и врло актуелна ратна читанка, као поручена за ово наше опет не јуначко доба, да бодри дух и подигне морал“.
Сунце је залазило иза дивне и високе планине Пљешивице, обасјавајући јуначку Крајину, целокупно Српство и наше збијене редове на прашљивом путу, када смо угледали Бихаћ на брзој реци Уни, с његовим торњевима, минаретима и стародревном Кулом. На мосту, испред самога града, сачекале су нас групе: жандарма, финанса и општинских стражара. Одмах смо знали да нам се нешто спрема. Наши пратиоци поправљали су опасаче и пушке на раменима и шапатом нас опомињали да ћутимо, те замре сваки разговор…
Зашкрипаше тешка окована врата и зазвеча гвожђе.
– Напред! – нареди управитељ.