Окупирана култура: Нацисти, колаборационисти, музеји и културна добра у Србији током Другог светског рата

Окупирана култура: Нацисти, колаборационисти, музеји и културна добра у Србији током Другог светског рата је књига коју су пред стручну и ширу публику ставили др Владимир Кривошејев и др Раде Ристановић.  Она представља наставак њихових истраживања у области музеологије и заштите културних добара на територији окупиране Србије током Другог светског рата. Тема није до сада детаљније анализирана у нашој историографији. Раду музеја током окупације махом је посвећивана мања пажња у оквиру ширих синтеза писаних приликом обележавања јубилеја појединих музеја. Ова публикација је структурирана по тематско-хронолошком принципу и аутори су успели да нам пруже свеобухватну анализу теме истраживања. У појединим сегментима публикација искаче из задатих хронолошких граница. Исто се односи на историјат иницијатива и доношења правних легислатива и стварања оквира за развој дела баштинске делатности у Србији од краја XИX до краја XX века.

Кључне аспекти публикације

У области музеологије ова публикација је значајна са више аспеката. Први и најважнији је што пружа податке о историјском развоју музејских институција на територији окупиране Србије током овог периода. Аутори су на основу темељног истраживања успели да читаоцима приближе деловање институција попут Музеја Кнеза Павла, Музеја српске земље, Етнографског музеја као и локалних музеја у Нишу, Неготину, Великом Бечкереку, Вршцу итд. Акценат је стављен и на настојање окупаторске и колаборационистичке управе да се у градовима попут Крушевца, Јагодине и Краљева оснују музеји. Ово није пука догађајно-хронолошка историја већ анализа која нам пружа увид како су функционисале и са којим проблемима су се суочавале наведене институције. Аутори су вешто реконструисали музејску свакодневницу са посебним освртом на положај музеалаца у овом тешком и искушењима испуњеном периоду.

Тема заштите културних добара анализирана је у двоструком тематском оквиру. Прва је детектовање, пописивање и заштита непокретних и покретних културних добара. Колеге Ристановић и Кривошејев указали су на оснивање и деловање прве установе за заштиту културног наслеђа: Централног завода за чување старина.

Други аспекат је тотално опозитан првом и представља анализу пљачке и уништавања културних добара од стране окупатора.

Досадашња истраживања су углавном окупациону политику сагледавала кроз анализу спровођене репресије и страдања. Ова публикација доноси нови аспект ангажовања нацистичке Немачке на овом простору. Нуди и нова сазнања о културној политици владе Милана Недића.

Колеге Ристановић и Кривошејев емпиријски су истражили тему. Посебно је за похвалу коришћење великог броја докумената немачке провенијенције, што је реткост у нашој историографији. Свеукупно сагледана, ова књига представља велики допринос у области историје баштинске политике и установа културе на територији Србије.