Монографија „Хиландар“ је штампана на седам светских језика: српски, енглески, грчки, руски, француски, немачки и италијански. Историја манастира Хиландар испричана у двадесет осам мањих поглавља, која склопљена у целину, дају живописну слику о животу велике српске монашке заједнице на Атосу, која је ушла у девето столеће постојања. Поред изнетих научних чињеница из често бурне историје Хиландара и описа уметничког блага којег чувају манастирске зидине у књизи се приповеда и о легендама везаним за манастир, о животу Светог Саве, о чудотворној икони Богородице Тројеручице и њеном приспећу у манастир, па све до пожара који се распламсао у манастиру 2004. Године. Одлично написан текст, професионално снимљене фотографије и разноврсност хиландарских тема обухваћених у овој монографији привући ће многе поштоваоце српског манастира на Светој гори.
О Слободану Милеуснићу, аутору књиге Хиландар
Основну школу је завршио у родном месту и у Тројеглави, а Богословију „Свети Сава” у Београду (1968). Исте године уписао је Теолошки факултет на ком је дипломирао 1973. На Филозофском факултету („Историја уметности, музеолошки смер”) дипломирао је 1977. године. Усавршавао се у Немачкој, на постдипломским студијима, и 1984. године одбранио магистарски рад „Српско сликарство 17. и 18. века у Славонији” на Филозофском факултету у Београду. На истом Факултету одбранио је 2004. године докторску тезу „Пожешка митрополија”. Од 1975. био је запослен у Српској патријаршији, у Музеју Српске православне цркве.
Био је главни и одговорни уредник ревије „Српска православна црква – њена прошлост и садашњост” (1985—1989) и главни и одговорни уредник листа „Православљe” (1989—1992). Учесник је бројних научних скупова у Србији и иностранству. Био је управник Музеја Српске православне цркве, координатор „Савета за обнову храмова и културне баштине Српске цркве” и секретар Светог архијерејског синода. Био је члан Републичког одбора за обнову манастира Хиландара, затим члан Управног одбора Народног музеја у Београду, Матице српске у Новом Саду, односно Галерије Матице српске и „Културно-просветне заједнице Србије”. Добитник је више признања из области заштите црквено-уметничког наслеђа, музеологије и деловања у области културе (плакета Михајло Валтровић, Златни беочуг града Београда и друго).