Сећања Анђелка Крстића представљају данас велико и драгоцено аутентично сведочанство о не тако давној и тешкој прошлости нашег народа у Старој Србији. У време које је описао опасност од Турака и Арнаута вребала је са свих страна, када су од ране младости кретали у печалбу и тешким радом, од цика зоре до мрклог мрака, породицама и завичају омогућавали голу егзистенцију.
Сећања Анђелка Крстића писана су непосредно, са жељом да их потомци доживе као истиниту животну причу учитеља, просветног радника, који je све учинио да свој завичај просвети и унапреди. Он у Сећањима тежи да личним примером јасно покаже колико je његова вера у долазак слободе у Старој Србији била непоколебљива и стамена.
Посебно важан део Сећања Анђелка Крстића
Посебно je занимљив део „Борба за отварање српских школа у Старој Србији“, у којем аутор, са много појединости и аутентичних детаља описује ту борбу која je била и опасна и мукотрпна и која je тражила велике жртве (он и његови истомишљеници често су због тога затварани и кажњавани). И поред свега нису одустајали.
Да би отворили и сачували српске школе у Дримколу, најјужнијем делу Старе Србије, ишли су од домаћина до домаћина и разговарали, упорно писали турским властима, тражили помоћ од Београда, a често и живот стављали на коцку. Ове записе треба читати као потресну и истиниту причу о тешком и храбром времену у најјужнијем делу Старе Србије, али и као искрену исповест учитеља, који je доказао да се хуманост учитељског позива може остварити и у најокрутнијим временима, само ако се стално имају на уму нација и народно добро.
Анђелко Крстић, икао данас мало знан, за живота је проглашаван за највећег живог романсијера наше земље. Мали je број писаца, посебно познатијих, који су остављајући оваква сведочанства о свом животу тако свеобухватно описали друштвени миље као Анђелко Крстић простор Старе Србије свог времена у овој књижевној аутобиографији.