Црвене магле – Драгиша Васић

О роману Црвене магле Драгише Васића

Црвене магле су вероватно најбољи мало познати роман у српској књижевности. Објављене 1922. године, брзо су свом аутору донеле углед умереног модернисте. Васић је био писац који је дубоко осећао ритам и драму модерног доба, али је њу умео да искаже мирним и разумљивим начином, који је прославио једног Иву Андрића.

Јунаци Васићеве прозе разорени су ратом. Њихова жртва и њен смисао те жртве, по речима Мила Ломпара, основа су његовог погледа на свет. „По­ред ра­та, у при­по­вет­ка­ма на­зна­че­на, а у ро­ма­ну Цр­ве­не ма­гле умет­нич­ки упе­ча­тљи­во спро­ве­де­на, је­сте те­ма љу­ба­ви и ра­зор­не чул­но­сти. Ерот­ска страст не зна за огра­ни­че­ња и рат, она не во­ди ра­чу­на о па­ла­нач­ким об­зи­ри­ма, већ зах­те­ва ре­а­ли­за­ци­ју, ма­те­ри­ја­ли­за­ци­ју, сад и од­мах. За Ва­си­ће­ве ју­на­ке љу­бав је бор­ба, су­коб – бо­дле­ров­ска иде­ја о љу­ба­ви као бор­би и осва­ја­њу. И љу­бав, као рат, из­и­ску­је жр­тву.“

Владимир Димитријевић о Драгиши Васићу

По повратку из рата, разочаран послератном свакодневицом, политички се опредљељује лево, постајући уредник републиканског листа Прогрес и бивајући по казни послат на југословенско-арбанашку границу, што ће описати у свом делу Два месеца у југословенском Сибиру (1921). Затим прелази у Београд, где ће наставити са књижевним стваралаштвом. Његову збирку прича Утуљена кандила поздравља између осталих Слободан Јовановић, који сматра да су Васићеви ликови слике људи који се мењају под снажним притиском спољних околности.

По њему, писац је „у нашу реалистичку приповетку унео ратну нервозност свога нараштаја“. Због тога је његов исказ „искидан“ и „фрагментаран“. У то време Васић се налази међу елитом југословенских послератних „књижевних лавова“: Андрића, Црњанског, Растка, Крлеже, Винавера. Због тога није могла да га мимоиђе, по Михаилу Пантићу, „лака сенка експресионизма“ (основни мотиви експресионизма, европског и нашег: „болница, воз, фронт, лудило, болест, нервоза, потсинута сексуалност, социјални активизам, слутња радикалних револуционарних промена света“).

Јунаци Васићевих прича постају нискомиметске личности, попут Ресимића добошара у истоименој приповеци, или разочарани и згађени људи, попут невиног човека кога крвнички туку као комунисти у причи У празном олтару да би га без икаквог извињења бацили на улицу, после чега он заиста и решава да постане комуниста, борац против чудовишног система. Тако настају и Црвене магле, роман сав у грчу једне епохе, роман о људима које је рат трајно обележио и који се не могу уклопити у послератни поредак, пун духовне и моралне трулежи.

Витло и друге приче већ су писани са одмаком од експресионистичке нервозе, и у њима се јавља иронизација чак и иронизација мотивације једног самоубице, као у причи Исповест једног сметењака. Сама насловна прича Витло представља живот човека као непрестано витлање, које се завршава у смрти и забораву. Последња збирка Васићевих прича, Пад са грађевине, приближиће се извесним струјањима социјалне књижевности. (Владимир Димитријевић: Драгиша Васић, бунтовник у име отаџбине)