Похвала несавремености – Мило Ломпар

Шта је посебно у овом есеју [Похвала несавремености], који је распричан на необичан начин? Околност да је посвећен откривању тајног лица савремености. У њој – ако се човек само замисли и застане на мах, ако престане да одговара на позиве који одјекују са свих страна – има огромне дубине времена која опомиње савременог човека. Невидљиво и тихо опомиње, попут јунака ове есејистичке распричаности.

Ко су они?

Доситеј, Слободан Јовановић, Црњански, Орвел, Гаврило Принцип, Спаски, Фишер, Де Кирико, Магрит, Каравађо, Лени Рифенштал, Неверни Тома, Христос.

Где их срећемо?

У Лондону, Берлину, Прагу, Бостону, Терезину, Потсдаму.

О чему они сведоче?

О шапату несавремености у нама, о величини која пребива у аутсајдеру, о одговору на питање: ко је субверзиван, о разиграности злих кловнова у нашим судбинама, о непрекинутом постојању егзистенцијалне левице у нашим мислима, о драми сумње и вере у модерној судбини.

Из књиге Похвала несавремености

„Сви, дакле, апелују на моћ: како је моћ у систему а не у појединцу, наша епоха не воли појединце, јер не воли самоћу а воли моћ. Бити сам – усамљен у мисли и осећању, изложен бескрајним привиђањима одговора који се не појављују – има значења смрти: кријемо се на улицама, загледамо кроз излог кафеа, понављамо исте речи у непрестаним телефонским разговорима, губимо се у лажима, песак мили кроз наше прсте у прељубама, јер непрекидно узмичемо од првотне и увек претходеће самоће која нам је обетована: падом у време и доласком у свет.“

Из поговора Мирка Магарашевића

Дело Мила Ломпара Похвала несавремености сигурно је уточиште и безбедан заклон пред олујама савремености. Видимо кључни доказ да деловање и смисао феномена несавремености није осуђен на пораз у суочавању са пренаглашено хваљеном савременошћу. Стефан Н. Драгићевић: Из рецензије Шта нам доносе и отварају хоризонти есеја Мила Ломпара? Тамо где нас Ломпар, радознало и надахнуто, води као путописац сачекује нас друштвени антрополог и мислилац. Тамо где нам се отварају правци његових увида у стање кризе српске националне свести сачекује нас и непогрешиви тумач европске духовне кризе као посебног изненађења на ширем видику савремености. Тамо где нас, корак-по корак, води испитивач распона егзистенцијалне урбане самоће сачекује нас неумољив антиутопијски ум и метафизички мислилац Ломпар. Пред нама је нов, асоцијативно веома разуђен, а витално магичном копчом несавремености, целовито умрежен метод особитих есеја. Надахнут и по свим одликама заиста откривалачки јединствен. У протеклих сто година српска књижевност добила је своје врхове међу писцима есеја: Исидору Секулић, Слободана Јовановића, Аницу Савић Ребац, Милоша Црњанског, Станислава Винавера, Милана Кашанина, Миодрага Павловића и Јована Христића. Сада се том звезданом јату придружно и есејиста Мило Ломпар. Осведочено и неопозиво.