Једна историја приморских Срба је књига Антонија П. Фарчића (1894-1975) који је био српски историчар, пореклом с Корчуле, који је писао о повести српских приморских земаља. Такође, сматрао је да нема довољно доказа да је икада постојао „хрватски краљ Томислав“. Због тога је, у титоистичком режиму, остракизован и маргинализован.
Да бисмо разумели колико је оно што је Фарчић писао било неприхватљиво за ондашње време, навешћемо један део из Крлежиних исповести Енесу Ченгићу. Реч је о састанку историографских института ЈАЗУ и САНУ у Дубровнику 1955, којем је Крлежа (1893-1981) присуствовао као потпредседник ЈАЗУ (1947-1957). Ту је био и Александар Белић (1876-1960), председник САНУ (1937-1960). На састанку су неки академици САНУ износили мишљење о српском наслеђу у историји Дубровника. Ево како је, после тог састанка, Крлежа разговарао с Белићем:
Крлежа: „Јесте ли Ви слушали излагања Ваших сурадника“
Белић: „Слушао сам“
Крлежа: „А знате ли Ви да сам све биљежио и да сутра све, у оквиру извјештаја, могу поднијети партијском Политбироу, и све ове Ваше професоре дати позвати на ред, и то на основу позитивних закона, јер оно што су они износили то су криминални деликти“!
Белић: „Нећете ваљда то учинити?“
Крлежа: „Учинити нећу, и то је моја грешка, а највећа је грешка, господине предсједниче, то што сте Ви предсједник Српске академије наука.“
А о томе какав је утицај Крлежа имао на Тита он сам вели: „Он би сигурно учинио све што бих ја тражио. Такви су наши односи били“. Зато се Белић и уплашио. Па кад је Крлежа због Дубровника могао да стрпа у затвор српске академике, шта ли је тек могао да очекује сироти Фарчић, са својим статусом пензионисаног професора гимназије?