Срби у Далмацији – Лујо Бакотић

Срби у Далмацији је књига Луја Бакотића која обухвата период од пада Млетачке републике па све до уједињења Јужних Словена у једну државу. Расветљава истине и разбија заблуде о пореклу, бројности, проблемима и борби Срба и Хравата на територији Далмације.

„Већ смо споменули Вињалића који тврди да су се 1527. године први пут Власи, које у Далмацији зову и Моралцима. Који су православне вере, настанили у горњој Далмацији. Међутим је познато да је Срба и пре тога тамо било, да су се они уселили у Далмацију. Поглавито из Босне, већ у 13 и у 14 веку, и да их је ту и још раније било. По тврђењу епископа Милоша, постојала је у Сплиту све до 1185. године православна црква Успенија Богоматере. А манастир Св. Арханђела на Крки основан је као задужбина Јелене, удове Младена Шубића, сестре Душана Силнога, још године 1357. Године 1317. почео се градити манастир Крупа, помоћу доприноса српског краља Стефана Милутина и следећа два краља, Стефана Дечанског и Душана Силног.“

Лујо Бакотић

Први део живота Луја Бакотића

Рођен је у Сењу у Далмацији новембра 1867. године. Родитељи су му били: отац Игњат адвокат и мајка Адела, Италијанка из Копра. По завршетку основне школе у родном месту, гимназију је похађао у Сплиту. Право је студирао у Бечу и Грацу. Бавио се адвокатуром у разним местима у Далмацији. Једно време је био и представник Српске странке у Далматинском сабору. Био је истакнути представник Срба католика из Далмације.

Бакотић је у јануару 1913. године, именован је чланом комисије српске владе, за израду пројекта конкордата између Краљевине Србије и Ватикана. Конкордат је потписан 1914. године. Он је ишао јануара 1915. године у Рим због ратификације. Остао је у Италији јер је јула 1915. године постављен за секретара српског посланства у Риму. После само месец дана, августа исте године премештен је као „писар III класе“ у Риму за секретара I класе у Паризу. Министарски савет краљевине СХС га је децембра 1918. године овластио да спроведе замену старог календара са новим. После Првог светског рата био је посланик Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у Ватикану (1920 — 1923). Као и на другим дужностима Министарства спољних послова. Одликован је 1922. године краљевским Орденом Белог Орла V реда, док је службовао у Ватикану. Од Чехословачке републике примиће 1930. године Орден Белог Лава II степена. Годинама је затим, све до пензије (1937) помоћник министра иностраних послова.

Позне године

Активни је члан Удружења правника Краљевине СХС 1926. године. Године 1929. Бакотић је шеф југословенске делегације за трговачке преговоре са Пољском. Постао је и почасни председник Југословенско-пољске лиге 1930. године. Лујо Бакотић је 1931. године заступник (помоћник) министра спољних послова Краљевине Југославије, на Међународној конференција жена за мир и разоружање, одржаној у Београду. Као дипломата од 1932. године др Бакотић је југословенски посланик у Варшави. Новембра 1932. године послат је за југословенског посланика у Москви. Године 1937. др Бакотић се налазио у пензији, као бивши помоћник министра. Као пензионер наставља друштвени ангажман, те га априла 1940. године срећемо као члана управе, Културног удружења „Марасарик“. Пише чланке 1940. године у београдском листу „Српском гласу“. Објавио је тада и књигу – споменицу посвећену животу и делу Валтаза Богишића. Пред саму смрт фебруара 1941. године позван је Лујо да учествује у оснивању београдског Друштва за проучавање Његоша.