Историја Русије, Алексеја Јелачића је први целовити приказ руске историје на српском језику. Целовита библиографија његових радова до данас није израђена.У својим радовима пише противбољшевички. Због таквих својих стајалишта Јелачић је за време комунистичке Југославије најчешће био прећуткиван.
Кратак осврт на писца књиге
Алексеј Јелачић родио се у Кијеву 18. јануара 1892. године. О његовим родитељима нема прецизнијих података, а сам Јелачић на више места наводи да је јужнословенских корена. У посвети једне књиге наводи се да му је мајка умрла 11. јануара 1912. године. У Кијеву је завршио приватну основну школу и класичну гимназију 1909. Чињеница да је завршио приватну основну школу и његово име на списку земљопоседника Проскуровског среза, претпостављају да је из племства. Студије историје је завршио на Историјско-филолошком факултету Универзитета у Санкт Петербургу 1914. године. Исте године примљен је за асистента на катедру за руску историју истог факултета. Године 1917, прелази на Универзитет светог Владимира у Кијеву и на њему магистрира 1918. године радњом „Самодржавље и народ у Русији 18. века“. Године 1919. прелази на лицеј у Каменц-Подолском и предаје у истом све до 1920. године.
Године 1920. емигрира у Краљевину Југославију и живи у њој све до смрти. Био је ангажован као игимназијски професор у Скопљу (1920—1924), Пљевљима и Приштини (1924—1925). У Љубљани је 1925. године докторирао радњом „Сељачки покрет у Хрватској и Славонији године 1848-1849″, што је први темељитији рад на наведену тему уопште[2]. Од 1925. године живи и ради у Скопљу као хонорарни професор руске и западнословенске историје на Филозофском факултету, а истовремено предаје и у скопској гимназији. Био је дугогодишњи Политикин дописник из Скопља. Из Скопља је краће време избивао 1932. када наставникује у Крушевцу. По избијању рата 1941. премештен је на рад у лесковачку гимназију. У Београду је умро 20. октобра 1941. године и покопан је на руском гробљу.