Тајна преображења је наслов нове књиге Зорана Кинђића, професора Факултета политичких наука у Београду.
Природу овог списа није лако одредити. У њему претежу аутобиографски елементи, делимично романсирани, па и измаштани. Местимично има и новелистичке црте. Писац се бавио и хипотетичким, исконструисаним исказима других лица, „припитомљавањем“ прошлости у „дослуху“ са прецима. На концу, ово је филозофски покушај откривања сржи љубави, па и самог бивстовања како га при крају свог судбинског пута види главни лик, сâм наратор.
Приповест у којој преовлађују примесе истине, аутобиографије, па и документарности, о човеку који је – свестан и савестан онолико колико је био у стању, у динамичком контексту несталних околности – покушао да буде оно што јесте. Да развија урођене одлике, да користи компаративне предности. Да делимично ублажи своје недостатке, да прикрива или пак открива своје мане. Да остави нешто за собом, да му се при крају сопственог века бар учини да је живео живот вредан живљења. Са свим објективним и субјективним ограничењима. У том контексту, настојао је да подаци о другим људима које је сретао буду што тачнији, истинитији. Оцене и процене, битно и небитно, главно и споредно. Осветљавање одлука и пропуста, пасивности, ризика и комформизма. Кајање и покајање. Незанемарљиво шминкање, па и свесно „дописивање“ збиље. И сновиђење.