Зло у књижевности и култури – Слађана Илић

Из увода у књигу Зло у књижевности и култури

„Бројни примери који су у овој књизи разматрани, утврдили су ме, нажалост, у уверењу да наша књижевна критика, култура, па и друштво, тону у блато чисто идеолошких дисквалификација другачијих уметничких и теоријских становишта, у ароганцију, некултуру, а често и у зло, те да носиоци таквих пракси показују суштинско неразумевање бића сопствене књижевности, језика, културе и народа.“

Слађа Илић наставља: „Непрестано ниподаштавање које део наше „елите” показује према култури и традицији сопственог народа – при чему се неретко оспорава и оно најбоље у њима – показатељ дубоких групних, па и личних, фрустрација и неостварених аспирација које се тичу запоседања статусних положаја с којих би се могло целокупном српском друштву диктирати шта сме да мисли, кога мора да чита и у шта има да верује, а писцима о чему треба да пишу.

Шта је зло у књижевности – данас?

„Такав третман сопствене културе и народа, који подразумева непрестано пребацивање због „спорог” прихватања наднационалних идентитета и „евроатлантских” вредности, долази од суштинског неразумевања и багателисања кардиналних историјских, књижевних и културних чињеница, као што су: вишевековна борба за ослобођење од једне шеријатско-дискриминаторске империје, која је систематски, привредно и културно, сатирала наш народ; епска борба у Великом рату против друге империје, која је била наводни носилац „еуропске уљудбе”, а већ друге године рата забранила у окупираној Србији ћирилицу и починила невиђене злочине по Мачви и Подрињу; херојска борба против треће империје, такође из мител-Еуропе, која је за сваког свог војника стрељала по стотину српских ђака и планирала да читав наш народ сведе на ропску радну снагу за своје латифундије и компаније; страховито страдање у продуженом геноциду, у коме су Јадовно, Јасеновац, Бљесак и Олуја успутне и логичне станице у остварењу демонског плана о тоталном истребљењу; злочиначко бомбардовање наше земље које је, крајем 20. века, извршила четврта империја, уз окупацију наше јужне покрајине од које се жели направити некаква чудовишна квазидржава…

О лакејској свести

Јунаци нове књиге Слађане Илић су сви они добро познати идеолошки комесари који би да одређују шта је дозвољено, а шта није у савременој српској књижевности. Они могу долазити са стране, као немачки биограф Иве Андрића, али могу бити и овдашњи, као чланови НИН-овог жирија. Оно што је њима заједничко јесте ниподаштавање саме сржи српске културе зарад очувања или стицања политичке моћи. Другим речима, њихов циљ није да допринесу развоју српске културе и књижевности већ напротив, да српску културу трајно лише свих оних вредности које оспоравају садашњи колонијални статус српског народа у Европи.

О онима који тај програм спроводе Слађана Илић у својој књизи Зло у књижевности и култури оправдано закључује да су људи лакејске свети. „Ниподаштавати такав народ, народ с таквом историјском судбином, али и с таквом културом, значи бити на позицији хегеловске лакејске свести, за коју нема хероја не зато што нема јуначких дела, већ зато што лакеј о свему суди само по сопственом лакејству и по сопственој духовној нискости.“

Садржај књиге погледајте ОВДЕ.