Насловом Душанов законик у руском огледалу обухваћено је упоредно истраживање појединих правних института у Душановом законику и у руским правним споменицима: Судебнику од 1497. године, Судебнику од 1550. године и Саборном уложенију од 1649. године. У тако постављеном истраживању прописи Душановог законика се осветљавају из перспективе правних споменика који су донети у размаку од стопедесет до триста година после српског Законика.
Поређење тако удаљених правноисторијских извора било би методолошки спорно, да развитак средњовековне руске државе и права није следио исте законитости које су биле својствене развитку српске средњовековне државе и права и да, истовремено, руски државноправни развитак после пада Руса под монголско-татарско ропство (1240. године) није „каснио“ два века у односу на државноправни развитак Немањићке Србије.