Из књиге Звук и заједница: рок музика и судбина Запада
„Нећемо бити први који су приметили како историјски, етапни развој rock музике представља, у савременом контексту, убрзано понављање свих главних етапа у историјском, културно-цивилизацијском развоју западне уметности. То су уочили још Фредрик Џејмсон и многи други после њега.
Прихватајући логику да, слично као што – код сваког новорођенчета – “онтогенеза понавља филогенезу” (историју развоја врсте), поједини проучаваоци популарне културе сматрали су да тако и нова уметност, нарочито ако је у питању тзв. „тотална уметност“, понавља све историјске фазе претходних уметничких облика који су у њу инкорпорирани. […]
Ни један стваралачки, уметнички вид незападног света није пролазио кроз понављање свих својих историјских фаза које су биле присутне у развоју других уметничких форми створених у оквиру те цивилизације, нити се било где другде код њих јасније могу уочити било какве аналогије између временски различитих развојних етапа тих видова стваралаштва, њиховог изражајног облика, њиховог циља.
Не постоји – ни у египатској, ни античкој, ни исламској, ни далекоистичној, ни индијској, нити у било којој другој култури – ни једна појава којој се може приписати оно што се приписује „тоталној уметности“, са уоченом способношћу да накнадо „понови“ историјски значајне а већ одигране развојне фазе неке културе, односно њене поједине уметности и аналошки им реферише у познијем, „новом“ контексту.“
Александар Гајић