Документи о протународном раду и злочинима једног дијела католичког клера

Књигу Документи о протународном раду и злочинима једног дијела католичког клера приредили су и издали Јожа Хорват и Зденко Штамбук (Загреб: Рожанкоwски, 1946, 520 стр.). Књига садржи преко 100 факсимила докумената и изјава истражним и правосудним органима и материјала комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, преко 40 факсимила новинских чланака из времена НДХ, преко 70 фотографија и других извора који сведоче о терору, упућивању у логоре, масовном покрштавању Срба, злочинима над српским становништвом и колаборацији дела католичког клера с усташким режимом, као и директном учешћу појединих припадника Римокатоличке цркве у овим злоделима. Приређивачи књиге, Јожа Хорват и Зденко Штамбук, били су хрватски књижевници и публицисти, предратни чланови КПЈ и првоборци, после рата први члан Агитпропа ЦК КПХ, задужен за сектор културе, а други члан Агитпропа Обласног комитета КПХ за Истру.

Први репринт издања из 1946. објављен је 1989. у Хановеру, други 2007. у Бања Луци, а трећи репринт објавила је Заклада Аугуст Цесарец у Загребу 2008. Према речима професора из Загреба, Светозара Ливаде, штампање ове књиге одбио је чак 21 хрватски издавач, а кардинал Божанић претио је државним тужилаштвом. Католички теолог и новинар, Драго Пилсел, у предговору за овај репринт, пише између осталог: „… Црква (је) нападала саму себе садржајем онога што је изговарала, не само у доба НДХ (и тај се напад наставља јер правог ограђивања и правог кајања какво су, примјерице, показали тијеком минулих десетљећа њемачки католици, али и други кршћани, у нас није било)…“. Објављивање репринта 2008. изазвало је бурне реакције у једном делу хрватске јавности. Католички теолози и историчари тврдили су да се ради о „провали мржње према Католичкој цркви“, да је књига „окрвављени комунистички пропагандистички памфлет“, „Ознина измишљотина и подвала“, „збирка фалсификата и препарираних изјава“, које „ниједан сувремени повјесничар, без обзира на политичку или идеолошку опредијељеност, ту ’књигу’ не узима као релевантан повијесни извор“, која је постала „… моделом за ’хисториографска истраживања’, као и за ’повијесну истину’ о Католичкој цркви у цијелом комунистичком времену“. Уредник Гласа концила написао је и да се у Хрватској „догодила злоупораба демокрације и да баш они који су своје идејне противнике и неистомишљенике без суђења или на лажним суђењима осуђивали на смрт и робију користе демокрацију за поновно буђење опасне идеолошке мржње која трује односе међу људима“. Доведен је у питање и целокупан рад комисија за ратне злочине, а затим и историографских студија које су се на њихове налазе ослањале, истражујући делатност Римокатоличке цркве.

Документи о протународном раду и злочинима једног дијела католичког клера, као целину, свакако треба посматрати у контексту припрема и суђења кардиналу Алојзију Степинцу 1946. године, како каже историчар Иво Голдштајн, али то не умањује важност објављеног материјала. Много година касније неки од чланова Политбироа КПЈ и организатора суђења тврдили су да се радило о политичком суђењу, као одговору власти на континуирани отпор бискупа и Пастирско писмо. Милован Ђилас је у својим сећањима писао да Степинац сигурно не би био изведен пред суд због свог понашања за време рата да није наставио да се опире новом режиму, али додаје да то не значи да није било основа за оптужбу против њега. А да је било, поред ове књиге, потврђује још читав низ зборника грађе, чланака, студија и монографија, објављених у послератним годинама.

Поновно објављивање репринта ове књиге важно је из више разлога. Први и свакако најважнији је да се не забораве жртве. Други је да се, у таласу ревизионизма, подсети на изворе који сведоче о злочинима и омогући даљи рад на истраживањима јер се историјско истраживање, како каже Џон Тош, „не своди на проналажење једног поузданог извора да би се из њега извукло све што он може да пружи“, већ на анализу и упоређивање што више различитих извора, „најбоље из свих извора који се односе на тему истраживања“, што подразумева и проверу аутентичности, веродостојности и поузданости. „На тај начин ће се лакше уочити све нетачности и искривљавања одређеног извора и историчар ће поткрепити своје закључке.“

Др Радмила Радић