Између Истока и Запада – Горазд Коцијанчич

Књига Између Истока и Запада је књига о тражењу идентитета, испитивању његових граница и ослушкивања еха раскола кроз дубине традиције. За читаоца у Србији она поставља ултимативни изазов да открије у којој мери је и сам „засићен Западом“ иако је номинално православни хришћанин.Такође, аутор отвара питање да ли у 21. веку може доћи до општехришћанског, источнозападног мишљења? Шта хришћанство може да понуди као одговор на савремене изазове? Шта ће бити са црквеношћу људи на Западу?

Сва ова питања, можда неуочљива у свакодневном животу, дубоко утичу на нашу егзистенцију. Горазд Коцијанчич је један од ретких мислилаца који се са њима ухватио у коштац.

Из предговора аутора: шта је књига Између Истока и Запада?

„Тражење духовног идентитета и налажење идентитета у заједници, како се то у овим текстовима показује, дакле, конзервативна „постојаност“, ен-стаза, при томе не значи апологију било какве урођености или институције, „остајања“, психопатолошке жудње за безбедношћу у наручју Чувара, него само пажљиво следи изазов тренутка, када наша случајност постаје судбина. Следи динамику духовне ек-стазе, која обликује и језгро „заједнице“. Свако ко зна шта је мисаоно и духовно тражење, тражи тај тренутак. Другима то нема смисла ни објашњавати.

Четири различита дискурса у четири текста се допуњавају. Испробавањем различитих мисаоних и књижевних облика, формалном екстраваганцијом (дијалог релативизује манифест, „апологија“ даје смисао фрагменту, а фрагмент дроби апологију, писмо поставља целину у лични оквир који једини може да осмисли реч као обраћање некоме), желео сам да пратим друкчији ритам и мелодију духовне екстатике према којој је „научно“ разматрање увек насилно. Смирење мисли – које тако лепо изражава једна једина грчка реч ταπεινοφροσύνη – чини дијалога о успону, не жели да буде у супротности са самосвешћу манифестативног говора, јер је овај као „очитовање“ – манифестатио – сопства у његовој ризикованој транспарентности, управо неповерење према „своме“ и ослушкивање Традиције.

Ови невелики текстови су, дакле, искорачивања, како по предмету који их привлачи тако и по својој форми и властитом етосу. У промишљању ек-стазе и сами су постали „ексцесни“. Постали су из-ступања из граница сопственог и туђег мишљења и искуства. Сопствене конфесионалности и верности. Сопствене „западности“ и засићености Западом. Сопствене неверности и испразности. Због тога, такође, говоре – мени, а надам се још понеком – о смислу ограничености. О неопходности прекорачивања граница, отворености за искуство другог (и о томе да то прекорачивање и та отвореност највероватније нису потребни само нама смртницима…).

Нека у то из-корачивање примаме још некога.“

Горазд Коцијанчич