Паралелна страна историје – Ратко Пековић

Паралелна страна историје је књига о споровима које су српски писци водили против Комунистичке партије, али и једни против других. Књига је настала на основу 1200 куцаних страна А4 формата, сачуваних као стенографске белешке са затворених седница партијске организације писаца.

Материјали су тек пре петнаесгак година архивски обрађени и постали доступни истраживачима. Грађа је веома занимљива јер представља део „паралелне“, „споредне“, „подземне“ историје послератног књижевног живота, посебно када је реч о бурним педесетим годинама и тадашњем књижевном попришту.

Увид у ову документацију јасно показује да се писци тада нису спорили само око естетичких питања, праваца, стилова и књижевних метода, већ добрим делом и око превласти у књижевном животу.

Реч је о борби за разне повластице – за чланство у жиријима и редакцијама листова, часописа и издавачких предузећа, за добијање награда, за студијска путовања у иностранство, присуство на партијским конгресима, чланство у разним делегацијама југословенских књижевника и друге позиције.

Речју, ова грађа, као и мемоарска и друга сведочења, представљају прилог за изучавање духовне биографије појединих писаца, њихових нарави, темперамената, естетских и политичких убеђења, и омогућује да се из новог угла осветли књижевни живот, као и духовне и културне прилике у једном времену.

Користећи ову грађу Ратко Пековић, човек широких знања, слободарског, критичког духа, за собом је оставио дело незаобилазно у српској култури, што се најбоље препознаје из књиге Паралелна страна историја – спорови о језику, нацији, литератури (1945–1990) чије фрагменте доносимо у Историјском додатку.

Из књиге Паралелна страна историје

О свим важнијим збивањима у књижевном животу расправљају чланови партијске организације Удружења књижевника Србије што истраживачу указује на нова осветљења и позадину књижевних спорова. Организација се бавила спровођењем „партијске линије“ у Удружењу, теоријским и естетичким питањима, идејним струјањима у домаћој литератури, уређивачком политиком у листовима и часописима, међународним односима, међуљудским односима међу писцима и другим темама.

У Градском комитету 1954. године због објављених сатиричних прича и једног предавања на Грађевинском факултету формиран је посебан досије Бранка Ћопића који ће се допуњавати све до 1960. када је овај писац искључен из Партије. У досијеу се, између осталог, налазе: анонимна информација једног студента о Ћопићевом предавању, рукопис приче „Потрага за простим грађанином“, пишчева изјава у Градском комитету, белешка о разговору с њим, Удбини снимци тајних прислушкивања два Ћопићева телефонска разговора, чланак објављен у немачком часопису Рајнише меркур (Reinische Mercur) о роману Глуви барут, интервју који је Ћопић дао Литературној газети 1960. године и други материјали.

Током 1955. године одржана су три вишечасовна састанка партијске организације на којима су вођене бурне полемике између писаца комуниста. На првом састанку, одржаном 10. маја, анализован је дотадашњи рад организације. У уводном излагању секретар Милорад Панић Суреп подсећа да између 15 и 20 писаца међу собом не говоре. (Са најмањим бројем људи из партијске организације говоре Марко Ристић и Оскар Давичо.) По њему, постоје случајеви пијанчења и постојање „посредника“ који раде иза леђа организацији и мимо ње достављају сумњиве извештаје Градском комитету.