Рођење трагедије појавило се први пут 1872. године. Од предговора посвећеном Рихарду Вагнеру под насловом Рођење трагедије у духу музике, па до последњих страница Ниче објашњава начела лепоте која су намењена свим нараштајима. Проучавајући античку грчку културу, посебно грчку трагедију пита се зашто су Грци изумели нешто попут трагедије. Зашто су људи, чија се култура иначе чинила тако ведром и пуном живота, одједном почели да пишу сложене драме у којима је усамљени појединац одабрао погрешан пут у животу, па је стога пао у милост и немилост богова? Ниче сматра да грчки мит трагедије безусловно слави живот и држи се за своју срж постојања без оклевања или оправдавања самога себе етичким принципима. Он је јасан израз самога живота.
Још никада ниједан филозоф није писао тако лирски. Приказао је два бога којима се клањала грчка уметност: Диониса, бога вина и разузданости, живота и буђења, радости и деловања, екстатичног осећања и заноса, бога инстинкта, авантура и неустрашивог трпљења, бога песме, музике, игре и драме; затим Аполона – бога мира, доколице и душевног спокојства, естетских осећања и интелектуалне контемплације, логичког поретка и филозофске мирноће, бога сликарства, вајарства и епске поезије. Најплеменитија грчка уметност представљала је уједињење та два идеала – немирне мушке снаге Диониовеве и тихе женске лепоте Аполонове.