Европа и српско питање у периоду ослобођења 1804–1918 – Васиљ Поповић

Милош Ковић о књизи Европа и српско питање

„Европа и српско питање је најбољи, сажет преглед политике великих сила према Србима у 19. веку. Васиљ Поповић је овде приказао и протумачио однос Русије, Аустрије, Британије, Француске, потом Немачке и Италије, у распону од једног века, према Србији, Црној Гори и неослобођеним деловима српског народа у суседним царствима. Проучио је, међутим, и однос Срба према политици великих сила, како су „удешавали своје држање према њој, и како је та политика утицала на њихову судбину у најодлучнијем периоду наше прошлости“. Срби су, кроз цео 19. век, „удешавали своје држање“, али главни циљ, самосталност и слободу у одлучивању о сопственој судбини, упркос вољи великих сила, нису мењали.

Појам „српско питање“ значи, како Поповић објашњава, „питање националног ослобођења и уједињења“. Оно је отворено у приближно исто време када и италијанско, немачко и слична национална питања тога доба. То је било могуће, како примећује Поповић, тек после Француске револуције и успона начела либерализма и демократије у европској политици. Формално, дипломатски, српско питање постављено је пред европске силе, као спремно за решавање, тек у Анексионој кризи 1908–1909. године. (…)

Србија као да се, у нашем времену, после разбијања Југославије, вратила у геополитички положај из 19. века. Несвесна сопствених дипломатских традиција, она још трага за циљевима и смислом своје спољне политике. Борба за пуки опстанак, која јој је наметнута, не може да буде њен високи идеал. Постоји ли данас „српско питање“? Има ли на силу распарчани српски народ право да обнови идеју ослобођења и уједињења? Књига Европа и српско питање сведочи о томе како су тобоже недостижни идеали, захваљујући памети и храбрости наших предака, када је за то сазрело време, постали стварност.“ (Из предговора проф. др Милоша Ковића)

Садржај књиге погледајте ОВДЕ

О аутору књиге

Васиљ Поповић (27. јануар 1887, Столац – 25. август 1941, Котор) је био један од водећих српских међуратних историчара. Његов рад одликовала је склоност ка обликовању широких синтеза где је материју постављао проблемски и више настојао да наведе на нова истраживања него да понуди коначне одговоре. Међу најзначајније књиге убрајају: Источно питање (1928), Европа и српско питање 1804–1918 (1940) и Историја новог века 1492–1815 (1941). Његова истраживачка интересвоања пре свега су била концентрисана на српску дипломатску и политичку историју новог века као и на Источно питање.

Гимназију је похађао у Мостару а студирао је у Бечу и Грацу. Дипломирао је у Бечу 1911. године а докторирао је на истом универзитету наредне, 1912. године. Током првих послератних година радио је као средњошколски професор да би се касније активно укључио у политички живот Краљевине СХС и Краљевине Југославије. Био је 1921–1922. посланик Народне скупштине Краљевине СХС. Изабран је 1923. за доцента на Катедри за општу историју новог века Филозофског факултета у Београду која је остала упражњена након смрти Драже Павловића 1920. године. Ванредни професор постао је 1926. а 1930. управник Семинара за општу историју новог века. Редовни професор псотао је 1933. године. Као универзитетски професор радио је све до Априлског рата 1941. године.

У временима несигурности након слома Краљевине Југославије, под неразјашњеним околностима преминуо је у которском затвору 25. августа 1941. где је затворен од стране италијанских фашиста.