Хладни рат у култури: ЦИА у свету књижевности и уметности – Френсис Стонор Саундерс

Хладни рат у култури је књига која открива велику заверу која је за циљ имала наметање тзв. америчких вредности Европи. „Од 1950. до 1967. ЦИА је обављала функцију тајног министарства културе које је имало за циљ да Европи наметне америчке вредности, нарочито у круговима интелектуалне левице која јој је била најдаља“, каже за италијанску Панораму Френсис Стенор Саундерс, аутор књиге „Хладни рат у култури“.

Ова књига представља прву хронику најмистериозније послератне завере о којој се до сада најмање причало. План за деловање у пољу културе смишљен је 1947. године: пошто је у рату побеђен Адолф Хитлер, Американци су схватили да у миру треба победити Стаљина. „Комунисти су у Европи имали много значајнију позицију од нас“, писао је Џорџ Кенан, један од оснивача ЦИА. „Побеђују нас савршено користећи лажи, иреалност и ирационалност. Можемо ли им се супротставити истином и поштењем?“

У исто време када су организовали државни удар у Ирану, амерички агенти су финансирали европску турнеју Луја Армстронга, Дизија Гилеспија и других црних музичара чији је светски успех послужио Америци да ублажи оптужбе Совјетског Савеза због расизма. Док су припремали катастрофалну операцију у Заливу свиња, шпијуни су налазили време и да промене крај цртаног филма снимљеног према Орвеловој причи „Животињска фарма“: капиталиста који је у Орвеловом роману достојан презира барем исто толико као и комунистичка свиња, избачен је из цртане верзије филма који је продуцирала ЦИА.

Како је хладни рат у култури функционисао?

„Битка за умове људи” укључила је разноврсно културно оружје: часописе, књиге, конференције, семинаре, уметничке изложбе, концерте и награде. „На врхунцу хладног рата влада САД је уложила огромна средства у тајни програм културне пропаганде у западној Европи”, образлаже Франсис Стонор Саундерс. „Средишњи циљ овог програма био је да шири тврдњу како он уопште и не постоји. Њиме је, у великој тајности, управљала шпијунска рука Америке, Централна обавештајна служба – ЦИА. Средиште ове скривене кампање био је Конгрес за слободу културе, којим је руководио агент ЦИА Мајкл Јоселсон, од 1950. до 1967. године.”

У својем зениту Конгрес за слободу културе имао је канцеларије у 35 земаља, запошљавао десетине људи, објављивао више од 20 угледних часописа, приређивао изложбе, користио услуге новина и филмова, организовао међународне скупове и музичаре и сликаре обасипао признањима и јавним извођењима. Запрепашћује је чињеница да је у послератној Европи „веома мало писаца, песника, сликара, историчара, научника или критичара чије име на неки начин није било повезано са овим тајним предузећем”.

Списак је поприлично дугачак, једино никако нису приволели Жан-Пол Сартра, ни Симон де Бовоар, иако су покушавали. Многи великани, како их приказују потоње енциклопедије, гостовали су на бројним позорницама хладноратовског „културног прозелитизма”: Андре Малро, Џулијан Хаксли, Мирча Елијаде, Игор Стравински, Самјуел Барбер, Жан Кокто, Клод Дебиси, Лоренс Оливије, Бенџамин Бритн, Чеслав Милош, Дени де Ружмон, Салвадор де Мадаријага, Роже Кајоа, Еуђенио Монтале, Вилијам Фокнер. И да се овде зауставимо, а негде морамо због оскудице простора. У предговору се помиње да је, према наводима бишег директора Томаса Троја, ЦИА тајно потпомогла објављивање хиљада књига, међу којима „Нову класу” Милована Ђиласа.

Новац се сливао из Централне обавештајне агенције и из неколико фондација од највећег поверења (Рокфелерова, Фордова, Карнегијева и тако редом). Бивши левичари обрели су се на истом задатку с окорелим обавештајцима. „Не постоји нешто такво као невиност. Невиност окрзнута осећањем кривице највише је што можеш да имаш.” (Мајкл Хамер у роману Микија Спилејна „Смртоносни пољубац”). Да ли је „хладни рат” престао тамо где је започео? (Станко Стојиљковић, Галаксија нова)