Презирање сопственог: о културолошкој самомржњи у Европи – Франк Лисон

Презирање сопственог је политички бестселер Франка Лисона и једна од најутицајнијих књига у Европи прошле године. Она се шири од руке до руке, тихо, испод радара политичке коректности и „воук“ културе. Њени читаоци су они који и даље Леонарда да Винчија, Еразма, Шекспира, Моцарта или Хегела претпостављају савременој антикултури.

Њена мета су они који темеље европске цивилизације желе да униште у једном самоубилачком походу који уместо да исправи старе, производи нове поделе и неправде. Ауто о томе истиче:

– Књига почиње не с убеђењима, мишљењима и тврдњама, већ питањима. На пример: шта је то нарочито у духовном развоју Запада, што га разликује од осталих култура и цивилизација? Зашто је управо хришћанска Европа пуних пет векова била готово без конкуренције доминантна у свету? Због чега то данас није тако? Који су узроци европског пада?

Лисон почиње с чињеницом да црнци из Африке, арапски свет, па ни Кина и Персија, као најстарије цивилизације, немају једног Ђордана Бруна, Шекспира, Леонарда и Еразма, а ни Моцарта, Канта и Хегела. Све цивилизације су се вековима, готово до наших дана, дивиле Западу и његовим достигнућима на свим пољима људске делатности (стр. 100).

О књизи Презирање сопственог: приказ преводиоца

Лисон у културолошком аутошовинизму види јасан знак резигнације и разочарења. Европа се сама успешно уништавала у ХХ веку, у Првом и Другом светском рату, услед чега је већи део Европе у XXI век ушао демографски осакаћен, а многа културна добра, пре свега у Немачкој, била потпуно уништена, а већина немачких градова године 1945. личила на Хирошиму. Оптички гледано, опоравак је био зачуђујуће брз, али морални и духовни пораз био је немерљив и знатно дубљи. Укратко, самоуништење Европе 1914-1945. представљало је велики догађај за Трећи свет. Пад Запада тако је постао предуслов за успон неких других цивилизација, а пре свега за настанак једне нове, Глобалне цивилизације (стр. 36).

Колевка цивилизације Запада јесте древна Грчка. Суштина те културе јесте „такмичарски дух“, односно „култура рата“. Њу најбоље описује грчка реч „агон“ („ἀγών“), што значи борба, такмичење. Као животни принцип то је касније преузела и цела Европа. Само у тој атмосфери може да настане величанствена уметност древне Грчке, а нарочито грчке трагедије. Свој израз „агон“ најјасније налази у Олимпијским играма. Оне су прво имале своју религиозну ноту, да би се касније претвориле у истицање успеха појединца и задовољавање његове сујете. Одржавале су се пуних хиљаду година, све док их 393. године није забранио римски цар Теодосије. Он је хришћанску веру прогласио за државну религију. Олимпијске игре су у Теодосијевим очима имале јасан нехришћански карактер, те је наредио да се униште спортски терени у Олимпији.

Два главна античка места, Атина и Александрија, као интелектуални центри старог света, трајала су близу хиљаду година, све до дана кад је некад моћни хеленистички свет постао пука провинција Римске империје.

Већ тада имамо појаву данас познату као „аутошовинизам“. Римљани су на својој кожи осетили с каквом су их мржњом дочекивали многи покорени народи. То није остало без последица. Осећај кривице пренео се на многе римске интелектуалце. Салуст (Sallust) је јавно критиковао злочине које је у освојеним подручјима починила римска војска. Чувена је његова реченица: „Рим ће морати скупо да плати уништење Картагине“. Хорације, Тацит и Јувенал такође су били непомирљиви критичари римске освајачке политике (стр. 181). (Никола Живковић)