Основе хришћанске културе – Иван Иљин

Данас, када су традиционалне вредности поново пробуђене, али када им се нико систематски не посвећује, Основе хришћанске културе су књига која је неопходна. Иван Иљин је у њој дао предлог другачијег, хуманијег, хришћанског заснивања државе и друштва. Она треба да буде истинска алтернатива како тоталитаризмима 20. века, тако и технофашизму 21.

„Иван Иљин је данас често цитиран мислилац – на њега се позивао и Владимир Путин (Иљина су чак назвали „тајни Путинов саветник“), као и многи други државни функционери и јавни делатници Русије (попут режисера Никите Михалкова). Савремена Русија је препознала значај Иљиновог дела, и на иницијативу државног врха и мноштва познатих личности, 2005. године Иљинови земни остаци су пренети у Русију и сахрањени на гробљу Донског манастира у Москви. Поред тога, држава је 2006. откупила и његову архиву у иностранству, и она је доступна свима које интересује лик и дело овог истакнутог руског мислиоца. До сада је изашло тридесетак томова његових сабраних дела. Планира се и оснивање института за изучавање његовог наслеђа.“ (Владимир Димитријевић)

Ивана А. Иљина красе неке особине које су врло ретке код философа. Његове мисли су дубоке али јасне, изложене прецизно и без сувишних речи; његов стил писања је префињен. Приликом писања Основа хришћанске културе оне су се до краја пројавиле. Иако по обиму невелика, ова Иљинова књига је од изузетног значаја за разумевање духовног стања у коме се налази савремени свет и задатка хришћанâ у процесу његове обнове, посебно, наравно, у области културе.

Биографија аутора

Иван Иљин рођен је 10. априла 1883. у племићкој породици у Москви, од оца Руса и мајке Немице. Студирао је права и философију права код П. Новогордцева и Ј. Трубецкоја. Постдиломац је био у Немачкој, Француској и Италији. Његов магистеријум о Хегелу одушевио је научну комисију, па му је одмах додељена докторска титула. Супротставио се бољшевицима; био је шест пута хапшен, а смртна казна му је замењена доживотним изгоном из Русије. С Берђајевом, Франком, Лоским, Трубецкојем, Степуном, Булгаковим и другим руским интелектуалцима 1922. прогнан из отаџбине. Живео је и радио у Берлину до 1938. Покренуо је часопис Руско звоно, био члан многих редакција, држао предавања широм Европе. Водио је активну антикомунистичку борбу и био близак сарадник барона Врангела, команданта белих и оснивача Руског општевојног савеза (РОВС). По доласку Хитлера на власт, Иљин је лишен катедре на Руском научном институту у Берлину пошто је одбио да предаје по нацистичком програму. Од 1934. до 1938. заплењене му све издате књиге и забрањен јавни наступ у Трећем Рајху.

Године 1938. успева да се пребаци у Швајцарску. Упркос забране политичке делатности, и у Швајцарској илегално држи предавања и анонимно објављује у гласилима РОВС. Аутор је обимног и драгоценог философско-теолошког дела. Умро је у Швајцарској 21. децембра 1954. године. На србски су му преведена и објављена, у издавачким кућама Светигора, Логос, Бернар и Отачник, следећа дела: У потрази за праведношћу, Пут духовне обнове, Пут ка очигледности, Бела идеја, Појуће срце, Загледан у живот, Поглед у даљину, Основе хришћанске културе.