Историја књиге
У предговору првом издању из 1948, Виктор Новак каже да је грађу скупљао преко 40 година. Време када Новак почиње да се интересује за клерикализам поклапа се са „Велеиздајничким процесом“ у Загребу, када је Аустроугарска покушала да се обрачуна са српским политичким вођама. Ипак, сама идеја о уобличењу књиге пада у време ауторовог тамновања у Бањичком логору. Године 1943, када је Београд брујао од вести о злочинима у НДХ, непознати усташки агент у извештају бр. 20/1943. споменуо је књигу тада нејасног наслова – Magnum crimen.
По доласку комуниста на власт, Виктор Новак је коначно могао да се врати на београдски Универзитет, али је Magnum crimen и даље стајао у фиоци. Истакнути историчар, Богдан Кризман (син Хинка Кризмана), сведочи да су се (наводно) састали његов отац, некада краљев министар, и Душко Бркић, министар правде НР Хрватске. На том састанку одлучили су, упркос притисцима, да се књига штампа.
Три године после рата појављује се прво издање Magnum crimen-a. Интервенцијом Владимира Бакарића и Макса Буће, из текста су избачена поглавља – „Ecclesia militans ратује с Тиршовом идеологијом“ и „Libellus Accusations. Promemoria 1. X 1934. надбискупу кoaдјутору Степинцу“. Одмах по изласку, сведочи аутор, дело је стављено је на Индекс забрањених књига. Истовремено, заслугом УДБА-е чак није у целости ни штампано.
Ове, 2015. године, први пут су два поменута поглавља укључена у интегрални текст књиге. Исправљена је неправда у којој су учествовали различити закулисни центри моћи, и заинтереосвани читаоци напокон могу сагледати целину Новаковог подухвата. (Више о настанку књиге овде.)
Препоручују књигу:
Владимир Димитријевић: Очито је да се ова књига објављује, поново, у Срба по Божијем промислу, баш у часу када је неопходан као свеж дах истине у отровним облацима лажи и медијске кретенизације.
Зоран Чворовић: Виктор Новак је педантношћу једног научника класичне школе у Magnum crimen-u представио не само фактографску, већ и духовну анатомију великог злочина извршеног у име западног идејног крсташког тројства: нацизма, римокатолицизма и хрватског „хисторијског државног права“.
Василије Крестић
Мило Ломпар