“Козаци” су били плод десетогодишњег Толстојевог рада. Прича „Козаци” објављена је 1863. године. Говори о боравку младог кадета у селу Терешких козака. Прича је првобитно замишљена као роман.
Почетком 1851. Толстој је отишао на Кавказ са чином кадета. Овде је живео управо животом који је водио његов јунак Оленин: комуницирао је са локалним становницима, проводио много времена у лову и шетњи по комшилуку.
Толстој је причу обогатио јаким протагонситима попут Дмитриј Андрејевич Олењина, козакиње Маријанке – девојка која је одрасла у дивљини, далеко од цивилизације, Лукаша – сеоски херој и Маријанкин вереник, затим низ осталих споредних ликова који доприносе живописности осликавања овог ремек дела.
„Све треба да живи, да буде срећно, јер ја желим само једно једино – срећу. Без обзира на то, да ли сам ја исто тако животиња, као и сви, над чијим ће гробом изнићи трава, и ништа више, или сам оквир, у који је уметнут један део божанства – треба да се живи како се најбоље може. Како треба да се живи, па да човек буде срећан, и због чега ја пре нисам био срећан?“
Он поче да се сећа свога минулог живота, и ужасну се. Изгледао је сам себи превелики себичњак, док му у ствари ништа није било потребно. И он је непрестано гледао на прозирно зеленило око себе, на сунце, које је залазило, и на јасно небо, па је непрестано осећао да је срећан исто тако као и пре. „Зашто сам срећан, и зашто сам раније живео?“ мислио је. „Како сам био саможив, па ипак ништа нисам стекао, сем стида и туге! А ево, како ми за срећу ништа није потребно!“ и одједном, као да му засја нов сјај. „То је срећа“, рече Ољенин. „Састоји се у животу за друге!“
Козаци – Л. Н. Толстој