О трагичном осећању живота, је Унамуново најзначајније дело које представља синтезу целокупне његове филозофије. У њему формулише дијалектику вере и разума која се креће између тежње за вечним животом и страха од смрти и ништавила, а човека дефинише као биће детерминисано принципом јединства и континуитета у времену.
Износи становиште да ако желимо да будемо бесмртни (или сањамо да јесмо), морамо својом вољом да васкрснемо Бога којег смо убили разумом. Другим речима, из жеље за бесмртношћу проистиче „глад за Богом“.
За Србе је рекао:
тај дивљења вредан народ сељака, који вероватно као ниједан други осећа демократију, предододређен да у светску културу унесе елементе словенске душе које други словенски народи нису понудили…