Николај Берђајев је био је изузетно значајан религијски и политички филозоф прве половине 20. века. Друштвено ангажовани мислилац који се није плашио да изрази јавно оно што су многи мислили, а нису смели да искажу. Судбина човека у савременом свету је објављена 1934 године. У њој Берђајев говори да политичка и економска слобода доживљавају форме опадања. Принципи који су се поштовали као заштитници слободе, испарили су и више никога не надахњују. Како тада, тако и данас све написано стоји и даје смисао тог опадања у протоку времена…
О конфликту између човека и историје
Целокупна објективација историје је нељудска и безлична. Човек је приморан да живи у два различита поретка, у поретку постојања, увек личног, мада и набијеног надличним вредностима, и у поретку објективираног света, вечито безличног и равнодушног према личности. Човек се увек налази под претњом, а често и под смртном претњом процеса који се одвијају у историји. Он је присиљен да процесе историје доживљава као фаталну, нељудску силу, потпуно равнодушну према његовој судбини, силу нечовечну и окрутну. Таква нечовечност и окрутност постоје у историји формирања држава и империја, у борби племена и нација, у револуцијама и реакцијама, у ратовима, у индустријско-капиталистичком развоју и процвату народа и држава, у самом формирању и развоју цивилизације. И, по свему судећи, није могуће хуманизовати средства помоћу којих историја дејствује, којима прибегава историјски ум. Тешко, веома тешко је очовечити државу, ту вољену творевину историје. И, истовремено, човек не може да се ишчупа из точка историје, не може од себе да одагна историјску судбину.