Како су Срби и Бугари уздрмали Европу?

Срби и Бугари као савезници у Првом балканском рату до те мере су уздрмали планове англосаксонских и германских сила да је шок био упоредив са изласком Русије на капије Цариграда 1878, пише у свом чувеном делу Источно питање руски историчар Фјодор Успенски.

Тешко је описати утисак који су у Европи изазвали догађаји који су се одиграли крајем 1912. године. Чинило се да су са европском Турском рачуни рашчишћени, међутим, то је још било отворено питање. Најгоре у очима већине политичких старовераца је било то што је нови поредак ствари, очигледно, био спреман да уђе у живот мимо старе Европе, независно од великих сила, које су тако давно под своје старатељство ставиле како Турску, тако и народе Балканског полуострва.

Да бисмо прецизно оценили тада настало политичко стање, морамо обратити пажњу на чињеницу да је победама Бугара и Срба нанет непоправљив ударац читавој немачкој и римокатолилчкој политици на Истоку. Јер, да је био допуштен тријумф Словена, који су потпуно оправдавале њихове победе, онда на Балканском полуострву не би више вило места ни за немачки утицај ни за католичку мисију.

Све оне позиције које су били освојили германизам и католицизам морале би пасти пред надмоћи словенских идеја и православног обреда. Једном речју, настала ситуација могла је да угрози ону словенству непријатељску политичку партију која је будно чувала своје интересе на Балкану и која је, у случају потребе, могла да покрене огромна војна и политичка средства.

И тако, док су се савезници пред турску владу поставили као одред спреман да казни за оно што им је учињено, Европа је пристала уз Турску. Немачки инструктори су помогли Турцима да се учврсте на Чаталџи и нису дозволили Бугарима да продру у Цариград. Аустријски дипломати су онемогућили покушај Срба да стану чврстом ногом на Јадранско море. Са циљем да својим захтевима прида што већу тежину у европском концепту, Аустрија је мобилисала своје војне снаге и постала одлучан и неконтролисан спроводник мера за отклањање опасности које су биле последица словенских победа.

Крај 1912. године можемо упоредити само са оним тренутком који је преживљавала Европа у време Руско-турског рата 1876. године, када су руске трупе стале у Сан-Стефану и држале у својим рукама судбину Цариграда.

И сада, као и раније, тренутак је био пропуштен. Савезници су попустили и прихватили примирје, не утврдивши претходно чврсте темеље мира. Испустивши из руку право непосредних преговора са Турском, савезници су морали лично да осете све из тога проистекле непогодности на Лондонској конференцији (13. децембра 1912 – 30. маја 1913. године).

Фјодор Успенски, Источно питање – књигу наручите преко Слободне књижаре