Седам живота – Захар Прилепин

Сваки текст у “Седам живота” има својство чудесне самодовољности и посебности. У свакој причи Прилепин марљиво качи по зидовима пушке којима није суђено да опале. Обележава стазице којима читалац с поверењем стреми варљиво предвидљивом финалу. Само зато да би у последњем тренутку излетео са утабаног пута у јарак и даље, даље, где је најмање очекивао да ће се обрести. Редовно обмањује читаоца, меша му карте пред самим носом. Али у тој отвореној подвали нема ничег увредљивог или понижавајућег. Његове приче не своде се на банални, а чак ни на озбиљан трик. Поред мајсторства, прворазредног, нема спора, у његовим текстовима постоји нешто, несводљиво на технику и технологију списатељског заната. Једном речју, права велика књижевност. Па чак и ако имате питања за Прилепинове романе, у овом случају све је задивљујуће једноставно, разумљиво и једнозначно, сам живот, преточен у речи, и непомућена читалачка срећа.

„Седам живота — дугоочекивана књига, а при томе потпуно неочекивана. Најмање због тога што нуди читаоцу много више него што је очекивао, и много више него што је он, на први поглед, у стању да понесе.“

Галина Јузефович

Захар Прилепин о књизи

„Сваки човек, који доживи до неког старосног доба, до неке етапе (неко с осећањем жаљења, а други с осећањем радости). Мисли: а какав би ми био живот да сам кренуо другим путем. Да сам изабрао себи други посао, другу професију, другу жену, другог мушкарца, други град и другу државу, и тако даље. Ето, једном је и мени то пало на памет. Али пре свега, због осећаја среће што ми је у животу успело много тога. Али шта би било да није успело него било некако другачије. Можда сасвим неуспешно. Куда судбина води човека: у ту исту тачку или у другу тачку. Зато књига, која условно јесте збирка прича. А у ствари, то, наравно, није, него је јединствено наративно платно. То је философско размишљање о човеку и његовој судбини.“