Историја и предање је нова књига Милоша Ковића. У њеном средишту су место и улога Косовског завета и црквеног предања у историји српског народа. С једне стране, аутор истражује у којој мери је Косовски завет условио специфични идентитет српског народа, а са друге открива путање предања у самом разумевању историје. Посебну пажњу посвећује односу предањске и модерне мисли, завета и новог доба од Првог српског устанка наовамо.
По много чему, ова књига је превратничка. Она нуди битно другачије разумевање српске историје, али на научно скрупулозан и модеран начин. Милош Ковић убедљиво показује да постоје континуитету тамо где их је модерн доба превидело, односно да се у догађајима српске историје од Велике сеобе 1690. наовамо много више огледа наша древна средњовековна традиција него што су српски интелектуалци били спремни да прихвате.
О текстовима књиге Историја и предање
О континуитетима и дисконтинуитетима српске историје први је текст ове књиге. Он прецизно мапира места сећања у нашој култури и идентитету и показује њихову непрецењиву важност. У тексту Косовски завет и национални идентитет Срба аутор је показао до које мере је предање о одсудном средњовековном боју обликовао самосвест Срба.
Текст „Устаничко наслеђе Српске цркве” можда је кључни текст првог дела књиге. У њему се показује до које мере је управо СПЦ била неотуђиви део сваког важног догађаја у српској слободарској традицји. Није било ниједног устанка, борбе против окупатора или значајног догађаја, попуст 27. марта, у коме јерарси наше цркве нису били међу најактивнијим учесницима, ако не и организаторима.
У другом делу књиге аутор је посветио дужну пажњу оним делима и писцима који су афирмисали или омогућили да се заветни смисао историје, као непрекидна присутност предања, пројави и у модерном добу. Предмет Ковићеве пажње су владике Амфилохије и Атанасије, владика Николај и Жарко Видовић. Такође, аутор је писао и о два велика синтетичара српске историје, Леополду Ранкеу и Ђоки Слијепчевићу.