Манекени лажи – Мило Ломпар

Манекени лажи је књига о једном режиму и једном времену у којем су полуинтелектуалци коначно досегли пун потенцијал своје деструктивности. Зашто смо, као народ, дошли у ситуацију да се предаја представља као врхунски патриотизам? Да ли у њиховој одбрани неодбрањиве лажи претежу наслеђени недостаци наше културе, или је је она одраз духа времена? У сваком случају актуелни тријумф полуинтелектуалца „одсликава укрштај садашњег епохалног ритма и непрекинутог ритма српске културе: као укрштај који је кроз расцветавање највулгарнијих значења и форми живота овладао садашњим стањем јавне свести у нас.

Ова фигура има посебан значај када је осмотримо у дотицају са садржајима власти, јер омогућава сазнање о томе да су „површност, несувислост, стерилност идеја и превртљивост у ставовима… карактеристичне црте… политичких вођстава” у размерама епидемијске раширености и постојаности. Управо полуинтелектуалац, својом несагласношћу циља (јавна компетенција, професионална вредност) и средстава (мере које предузима једна полусвест о полустварности), идеално дочарава успон безначајности као духовну ситуацију садашњег времена и српске културе.”

Као сушту супротност савременом полуинтелектуалцу, аутор афирмише Јована Ристића и Димитрија Богдановића. Обојица, у свом времену и на свој начин, означавали су поуздану меру српског становишта. Први као дипломата и историчар, творац неких од најзначајнијих државничких потеза у нашој историји, а други као интелектуалац који је у време комунизма објаснио сву лепоту наше средњовековне традиције, али и драматичност косовског завета.

У поређењу са њима, савремени полуинтелектуалац добија своје заслужено место.

Из предговора књизи Манекени лажи

„Као одговор на дуготрајну медијску хајку коју владајући режим води против мене, као најистрајнијег критичара једне погубне и злокобне политике, било у националном било у демократском садржају, овај есеј има реактивну димензију. Он, дакле, има за циљ да оповргне основну схему по којој се као заковани крећу моји критичари.

Но, премда вођен сасвим практичним наумом, он настоји да постигне и општију димензију. Није ми, дакле, стало само да раскријем лажи мојих критичара као симптоме владајуће политике лажи, већ и да изнова упутим на политичко мишљење које сматрам да је оправдано у сваком погледу: и са становишта времена, и са становишта ситуације.

Оно је оцртано у Духу самопорицања и Слободи и истини, па је овај есеј продужетак моје културнополитичке есејистике: његова усредсређеност на конкретне околности једне политичке борбе не би требало да засенчи политичко и теоријско тле на коме настаје.

У реактивном смислу, у есеју се контекстуализује моје политичко становиште. Тако се приказује конкретност политичке ситуације у којој долази до режимског удара на критичара власти; назначује се непоткупљива прецизност евиденције која показује да сукоб има начелан и политички карактер у два смера: као моје одбацивање практичне политике режима и као моје заступање сасвим одређеног политичког становишта; открива се да је то становиште везано за истакнуте фигуре из националне прошлости.

У ангажованом науму, есеј је посвећен садржајима лажи које су – као неименоване, подразумеване и именоване – испуниле нашу јавност. Лаж представља суштинско обележје владајућег режима у периоду од 2012. године. Оно специфично у њој – показано на мноштву примера – представља околност да се лаж усидрила у срце националне политичке оријентације. Не, наравно, зато што је сама оријентација национална, већ зато што власт упадљиво инсистира на својој националној легити- мацији. Како је то привид, показује се да је реч о режиму српске националне лажи.”