Медији и Трећи светски рат – Слободан Рељић

У књизи Медији и Трећи светски рат Слободан Рељић открива улогу масовних медија у мобилизацији људи за нечасне циљеве крупног капитала и даје историју пропаганде у двадесетом веку, од америчких почетака, преко нацистичке дораде до неолибералног врхунца. Прво издање књиге објављено је 2016, када су само ретки визионари могли да наслуте шта ћемо све доживети у периоду 2020–2022.

Зато у предговору другом издању Рељић пише: „Трећи светски рат се, очигледно, неће – као претходна два – водити између великих западних интереса а да остали стају на једну или другу страну. Западна демократија којом је покривана сва та опсена истрошена је и већ крајње непривлачна.

Ово је сукоб офуцане и истрошене западне цивилизације и све креативнијих источних култура. Запад је остао без своје душе – хришћанства. А сатанско не даје душу, него узима.“

Да би читаоца опремио неопходним знањем и умењем за борбу против пропаганде, Рељић је у овој књизи открио и њену историју. У књизи ћете сазнати како је пропаганда изгледала у Првом светском рату – у Бечу, али и у Вашингтону и Њујорку. У другом поглављу сазнаћете како пропаганда функционише у мирнодопско време, а новинари као ратници у перманентном конфликту.

У трећем поглављу Рељић, као новинар и стручњак са искуством, објашњава шта је то спин – појам који се често користи, а нисмо сигурни шта тачно значи. У четвртом поглављу аутор даје слику савременог новинара као личности чија свест је ампутирана, док у шестом нуди слику незападне контрапропаганде.

Завршна поглавља књиге посвећена су српском искуству са западном пропагандом, док у епилогу Рељић нуди (сада већ потврђену) мрачну визију судбине медија у 21. веку.

Из књиге „Медији и Трећи светски рат“

„Хитлер је“, вратимо се човеку чије су технике надживеле Други свтетски рат, „промовисао тотални рат, који подразумева тоталну мобилизацију; а с друге стране, тотални масакр. Позната су нам ратна правила: сви се морају ускладити с њима, да би рат био тоталан – што значи, рат за истребљење цивилиног становништва (у чему смо били прилично успешни!) – и да би се постигло неограничено коришћење свих снага и ресурса нације за потребе рата. Да бисмо победили не можемо поступити другачије. То је очигледно. Али, да ли се зло заиста може победити злом?“, питао се забринути Жак Елил 1945.

Данас је свет пред истим питањем и пред много страшнијим убилачким ресусрсима. И са питањем: да ли победник у тоталном рату може да сагледа све димензије и бесмисао Пирове победе? Пропаганда и актуелна „доктрина о чoвеку, свету и религији који служе стицању економске и војне моћи“ у томе не могу бити од помоћи. А ратници у граду ни у примисли немају идеју како би то изгледало без суицидалних помоћних средстава, што се, такође, законито, понављало у Кондратијевљевим фазама-Б цикличних криза капитализма, и што је једина нада на коју се сада може рачунати. Можда то, ипак, није мало. „Можда“ – закључак је за нешто наде у епилогу.

Слободан Рељић