Прљави рат Хабзбурга је колективно дело аустријских историчара новије генерације који су се истакли критичким ставом према улози Хабзбуршке монархије у припремама за рат против Србије и према злочинима њених армија на фронту, иза линија фронта и у окупираним зонама.
Ово је супротстављање тези Кристофера Кларка о кривици за Велики рат, који тврди да постоји подељена кривица читаве Европе. Историчари око Лајдингера сматрају да је Аустроугарска доследно ишла путем војне конфронтације фиксирајући се посебно на југоисточне суседе.
Арчибалд Рајс, дошавши у Србију 1914. као неутрални посматрач рата, био је запрепашћен злочинима Аустроугара, и у свој дневник бележи злочине – стрељања, узимања талаца и депортације. („Београдске болнице су данас четири пута биле бомбардоване”, писао је Рајс додајући да Аустроугарска „жели да избрише читав српски народ”.) Ти злочини, како је указао бечки лист Пресе, нису били никада кажњени.
За сучељавање са ратним злочинима није се нашао ниједан прави тренутак, те до тога никада није дошло, а изговори су били да Република, која је заменила Дунавску монархију, није могла да се криви за злочине аустроугарске војске, а касније ни Друга Република није признала злочине, како не би нанела штету царском угледу који привлачи туристе…