Србија и Ватикан 1804–1918 – Љубомир Дурковић Јакшић

Србија и Ватикан 1804–1918. др Љубомира Дурковића Јакшића је књига која открива потпуно непознату борбу младе српске државе против моћне и утицајне Римске курије. Објављена је први и једини пут 1990. године, у уздању Епархије жичке и шумадијске. За овакав подухват држава није имала слуха. Иза књиге, као рецензенти, стајали су тадашњи епископ шумадијски др Сава Вуковић и Светозар Душанић, управник Музеја СПЦ. Књига је настала као резултат вишегодишњег архивског истраживања у земљи и иностранству.

Историјски контекст

Аутор у уводу наглашава да су Србија и Ватикан свој однос градили на вишевековном искуству које је тешко могло бити заборављено. Наводи непознате чињенице о плановима Аустроугарске из 18. века да њихов Београд постане католичка тврђава без Срба, што најбоље показује шта је овај простор чекало у аустријском крилу. Због тога, наглашава Дурковић Јакшић, српски устаници питању односа са Ватиканом пришли су веома опрезно.

Први захтеви да се питање римокатоличког вероисповедања у Србији системски реши појавили су се са доласком радника из иностранства. Истовремено, Србија је однос са Ватиканом градила и кроз сарадњу са босанским фрањевцима. Почетак сукоба, пак, настао је због уплитања Аустрије у српску унутрашњу политику.

Први покушаји уније

Први покушају иније у Србији ишли су преко самозваног кнеза Николе Васојевића који је покушао да на територији око данашњих Берана оснује независну кнежевину. Оно што је посебно интересантно јесте и да је на унији Србије и Ватикана, како показује аутор, радио и пољски емигрант и коаутор чувеног Начертанија, Фрања Зах. Ситуација се усложњава након револуције 1848, када се у унутрашња питања Србије умешао и чувени бискуп Јосип Јурај Штросмајер.

Србија и Ватикан у сукобу за време Штросмајера

Најинтересантнији делови књиге управо су они који се тичу односа Штросмајера према Србији. Некада слављен као проповедник југословенства, Штросмајер се у светлу архивских података показује као доследан борац за римокатоличку веру, којој је југославизам био само оруђе. Ђаковачки прелат мешао се у унутрашњу политику Србије, испостављао захтеве одмах по признању независности Србије 1878, а чак је покушао да се меша и у брак кнеза Михаила и кнегиње Јулије.

Међу његовим захтевима издваја се и намера да се обнови београдска бискупија која је основана почетком 18. века под аустријском окупацијом.

Конкордат и Први светски рат

Аутор своју књигу оправдано завршава Првим светским ратом. У то време, најзаинтересованији за конкордат између Србије и Ватикана био је, због историјске титуле, барски надбискуп. Његова титула примаса Србије и даље је била пуноважна. Тек, меутим, 1914, усвајањем Закона о конкораду као плода дугих преговора, Србија је успела да своје римокатолике отргне испод аустријског утицаја. Међутим, дошао је рат, у коме је Ватикан имао веома негативну улогу. Између осталог, краљевски двор у Београду, његова престолна дворана, претворена је у римокатоличку цркву 1916. Тај чин показао је шта су Аустрија (посредно и Ватикан) намеравали да учине од Србије. Од половине 18. века па до распада Аустроугарске тај план остао је непромењен.

Садржај првог издања књиге Србија и Ватикан погледајте ОВДЕ.