Живот Александра Великог – Плутарх

Његов „Живот Александра Великог“ је један од пет преживелих терцијалних извора о македонском освајачу и краљу. Он садржи анегдоте и описе догађаја који се нигде другде не јављају.

Местрије Плутарх (рођен око 46. умро 127) био је старогрчки филозоф, историчар, биограф и есејист. Он је превасходно познат по својим делима Паралелни животи, серији биографија славних Грка и Римљана, и Морелија, колекцији есеја и говора.

Рођен у градићу Херонеја у грчкој области Беотија, вероватно за време владања римског цара Клаудија. Плутарх је пропутовао читав медитерански свет, укључујући и две посете Риму. Имао је велики број утицајних римских пријатеља, међу њима и Сосција Сенеција и Фундана. Обојица су били познати Сенатори, којима је посветио нека од каснијих дела. Највећи део живота провео је у Херонеји, и био је посвећен у мистерије грчког бога Аполона. Међутим, његове дужности као старијег од два Аполонова свештеника у пророчишту у Делфима (где је био одговоран за интерпретирање Питијиних прорицања) нису му узимале много времена. Водио је врло активан друштвени и грађански живот и написао велики број списа, од којих многа сачувана до данас.

Плутархови списи су имали огроман утицај на енглеску и француску књижевност. Шекспир је често цитирао – и обилно парафразирао – преводе неколико Плутархових „Живота“ у својим драмама. Ралф Валдо Емерсон и трансцеденталисти су били под великим утицајем „Моралија“ (Емерсон је написао сјајан увод у петотомно издање „Моралија“ у деветнаестом веку). Џејмс Бозвел је наводио Плутархове мисли о начину писања о животима у свом делу „Живот Самјуела Џонсона“.

Његови други обожаваоци били су Бен Џонсон, Џон Драјден, Александер Хамилтон, Џон Милтон и сер Френсис Бекон, као и тако различите личности као што су били Котн Мадер, Роберт Браунинг и Мишел де Монтењ (чији су „Есеји“ инспирацију и идеје црпли из Плутархових „Моралија“).