Грчке трагедије, у редигованом издању обухватају 12 најзначајнијих сачуваних драма тројице великих грчких трагичара – Есхила, Софокла и Еурипида. Издање садржи сва потребна објашњења и напомене преводиоца др Милоша Ђурића, академика, филолога, професора и врсног познаваоца и проучаваоца старе хеленске културе.
Античке грчке трагедије задивљују човечанство већ двадесет шест векова не јењава. Највећи аутори светске књижевности трудили су се да пишу трагедије (Шекспир, Гете, Шилер, Иго…) али нико није достигао старе грчке мајсторе.
Као најузвишенији облик књижевности у целини, трагедије данас представљају величанствени књижевни споменик славне, минуле хеленске културе, на чијим је темељима израсла западна цивилизација. Ово је јединствена прилика да се читалац савременог доба упозна са античким човеком, саживи с његовим патњама и у њима препозна део себе и својих невоља. Трагичне судбине Антигоне, Медеје, Агамемнона, Прометеја, Едипа, Ифигеније и других јунака, њихове борбе са самима собом, друштвом, државом, људским и божанским законитостима – до данас су се утврдиле као бесмртан извор универзалних моралних вредности, идеал коме и данас тежимо.
Како је писао чувени историчар и философ Жарко Видовић, трагедије су биле она припрема која је омогућила да медитерански човек тако лако и пуног срца прихвати Христову победу над смрћу. Другим речима, ако нисте прочитали грчке трагедије, ништа нисте прочитали.
Садржај књиге Грчке трагедије
- Есхил: „Прибеглице“, „Персијанци“, „Седморица против Тебе“, „Оковани Прометеј“, „Орестија“
- Софокле: „Цар Едип, „Антигона“
- Еурипид: „Медеја“, „Хиполит“, „Ифигенија на Тауриди“
Аристотел о трагедији
„Аристотел у свом делу Поетика већину простора посвећује трагедији. Ово дело је променило дотадашње схватање овог жанра. По Аристотелу, трагедија мора имати шест делова – причу, карактер, говор, мисли, сценски апарат и музичку композицију. Како трагедија заправо подржава живот, прича је нарочито битан елемент трагедије. Аристотел инсистира да трагедија мора да подржава целу радњу и не може да почиње или се завршава било где, него мора постојати нека кохезија.
Догађаји у трагичкој радњи треба да буду повезани на тај начин да ако јој се одузме неки део, целина више нема смисла. Такође, трагедија мора бити написана узвишеним стилом чија је улога да радњу учини још драматичнијом. Приликом заплета радње, трагички јунак се сукобљава са неким од осталих јунака трагедије, при чему углавном страда. Страдање јунака је извесно јер је он носилац трагичке кривице и никакав другачији расплет није могућ. (Александра Вујић, Часопис Куш)