Надмени савезник и занемарено српство – Драгољуб Живојиновић

Надмени савезник и занемарено српство једна је од књига које имају немерљив утицај. После ње, српско-британски односи неће бити исти – макар не би смели, поготово са наше стране. Јер, у питању је књига, по речима Чедомира Антића, коју треба да читају елите и промене своју перцепцију Велике Британије као српског савезника. Она то никада није била, суштински ни када нам је једино помогла, током Првог светског рата. Драгољуб Живојиновић то убедљиво показује на примерима стотина докумената и извештаја које је проучио у српским и британским архивима.

Књига Драгољуба Живојиновића, једног од наших најистакнутијих историчара, представља плод дугогодишњих истраживања српско-британских дипломатских и политичких односа, који су на формалном нивоу били углавном савезнички. Међутим, резултати тог истраживања убедљиво указују на чињеницу да је српско национално и државно питање ретко када било у видокругу британске међународне стратегије. Напротив, пре би се могло рећи, да је савезништво ових двеју земља било у функцији велесилских претензија јаче стране у овом односу.

Стога ова истраживања сугеришу промену српске националне политике у том смислу, што би она морала бити стратегијски усмерена на заснивање традиције веће равноправности и адекватнијег уважавања српских националних интереса. Околност, где је Србија у свим великим историјским ломовима и крупним међународним збивањима била на оној страни где се налазила и Велика Британија овлашћује Србију да на тој коректности истрајно инсистира. Срећна је и та околност, да је ово тако значајно штиво до узбудљивости написано живим, питким и јасним стилом, те ће са лакоћом наћи читаоца и ван уског круга стручњака.

Аутор о књизи Надмени савезник и занемарено српство

На промоцији књиге Драгољуб Живојиновић је изнео став „да су Срби у Енглезима гледали савезнике и пријатеље, али да смо ту заблуду скупо платили, јер Британија није показивала разумевање ни у време кад је била савезник. Живојиновић је такође истакао да је Британија имала много већу улогу на Балкану, а да је код ње према Србији постојао степен империјалног омаловажавања, док су медији и путописи приказивали Србе као варварски народ с којим не вреди сарађивати. Лондон је из империјалних интереса био и против независности Србије и подржавао велику Албанију, а за време Источне кризе није желео уједињење Србије и Црне Горе, што је довело Аустроугарску у Босну и Рашку.

Живојиновић је навео да је ширењу Аустроугарске договором са Британијом допринела и царска Русија, а да се Лондон није понео савезнички ни након завршетка Првог светског рата, пошто је Британија правила много сметњи Краљевини СХС, попут присиљавања на потписивање Рапалских споразума са Италијом. Говорећи о трећем поглављу своје књиге, Живојиновић је истакао да је поступање са кнезом Павлом најбоље показало како велика сила кажњава оданог човека који у једном тренутку покушава да заштити интересе своје земље. На крају је закључио да се из његовог дела може извући поука да ће мала земља добро проћи само ако се њен интерес слаже са интересима велике, док ће у супротном бити кажњена.“ (НСПМ)