„Није лако дефинисати књигу Сликај и ћути Милоша Шобајића. Она у исти мах представља аутобиографски спис и „аутобиографију о другима“. Уметник у овој књизи огољава велику обману иза које стоје људи који су се „силом увалили у ликовну уметност“.
Шобајић указује на кризу модерног човека, устаје против деструкције и нихилизма у свим доменима људског живота, поставља болеснику тачну дијагнозу и упозорава на погубне изборе, али и на нове, спасоносне излазе.“ (Драган Јовановић Данилов)
Из приказа књиге Сликај и ћути
„У складу са његовом борбеном, нео или пост (како вам је драже) експресионистичком естетиком, Шобајићев текст као да је сав у борби и сукобу са насловом. Ауторство синтагме на корицама приписано је неименованом црногорском партијском кадровику који је на сликарево запиткивање о телесној висини „највећег сина наших народа и народности“ дао језгровит одговор у којем се сажима сва фама о положају уметности под тоталитарним режимима: „Сликај и ћути, а остави мене и другове да решавамо та питања!“
Тај кратки али значајни одговор, изречен у годинама када су критички гласови уметника који су били против рушења заветне капеле на Ловћену силом цензуре угушени, када је можда најбогатији симбол Шобајићеве дедовине по други пут сравњен са земљом, као да је требало да усмери младог уметника (који је 1972. године отишао у Париз) путем којим се „чешће иде“, они библијским широким друмом којим апостоли неће ходити. Међутим, уметников живот показује да није тако и било.
Добегао из комунизма на слободни Запад, Шобајић је својим делима сведочио дубоку кризу и страх савременог човека, тиме негирајући на архетипском нивоу самодопадљиву слику либералног дела света. Данас, као човек који је превршио седам деценија живота и преко пет деценија ликовног стварања, он и речима сведочи убрзање те кризе. Шта сликара може потакнути да се огласи речима? Да ли је у томе сличан оним песницима који, суочивши се са неком темом, схвате да се само прозним језиком може казати?“ (Никола Маринковић, Печат бр. 525)